Đorđe Miljenović u Elektropioniru – Zajeban okrutan kurvin sin

Da mi je neko pričao da ću se onako provesti na Vikleru, ne bih mu verovao. Od kada sam čuo da Đorđe Miljenović ima solo karijeru i to sa rok bendom, po difoltu sam pretpostavio da je to neka katastrofa i nisam ni želeo da pustim. A onda se sasvim slučajno nađem na njegovoj svirci zimus na Trgu republike i ukapiram da to jeste katastrofa. Ali kako i on sam peva (ne o tome naravno), to je bila „Prelepa katastrofa“.

 

I tako se ja izložim na njegovu muziku. A to što oni sviraju je za mene bila čista izlizana komercijala. Ali to sam prvenstvo zaključio zato što je, jebiga, Đorđe Miljenović, Wikluh Sky glavni lik u bendu. Iako je oko sebe okupio opasne muzičare i napravio svojevrsnu supergrupu. I pored svega toga, ja sam se na tu priču izložio kao mlada tinejdžerka. Naučio skoro sve tekstove i pao na taj western/depresivni fazon koji furaju.

 

Evo, ne znam. Muzika im je stvarno impresivna. Taj neki western blues rock. Šta god. A tekstovi se dele u dve kategorije. Slušajući prvu vidim sebe naspram zapuštenog kauboja, koji smrdi na viski i sprema se da povuče revolver na mene u podne na glavnoj ulici nekog američkog gradića. A sa drugom polovinom biram između kanapa i tostera, jer mi je Miljenović sjebao raspoloženje, svojim, pretpostavljam autobiografskim, tekstovima. I mene je to tako kupilo. 

 

Mnogo me nervira činjenica da je bar, ponavljam bar polovina publike bila u klubu Elektropionir samo zbog njegovog imena. To je jedan od glavnih razloga zbog kog sam i odlagao preslušavanje. I zajebao sam se, naravno. Ono što mi se retko dešava na svirkama je da sam, koliko god bio udaljen od bine, lagano mogao da vidim sve sa mojih metar sedamdeset sedam-osam. I dok inače moram da se propinjem na prste da bih video kako izgleda neki od članova benda, sinoć taj problem nisam imao jer su prvi redovi bili ispunjeni niskim devojkama koje su umirale da vide Viklera. A ima ih toliko da će bend napraviti reprizu večeras.

 

Hajlajt večeri za mene je bila gošća na kocertu. S obzirom da imaju jednu zajedničku pesmu na ovim Miljenovićevim albumima, u jednom trenutku se na bini pojavila Ana Stanić. Svi smo kao klinci imali kraš na neku pevačicu, normalno, a za mene je to bila Ana Stanić. Obožavao sam neku njenu pesmu gde se vozi u metrou, vozu, ili gde već. Pozaboravljao sam. Ali eto, sinoć sam prvi put imao priliku da je vidim uživo. Ne treba da napominjem da je hejt, koji gajim prema toj pesmi ispario u trenu. 

 

I „koga bole kurac“ što pjani pevač ne zna pola tekstova, pa nabada nešto, kad oko sebe ima odličnu ekipu muzičara koja prosto praši i čini da takve sitne greške budu potpuno nebitne. A i da nisu oni tu, ko ga jebe, sve je to pank. Predrasude i hejt će me jednog dana ubiti, znam, ali do tada, slušaću ova dva albuma Miljenovića, čisto da me podsećaju koliki sam kreten nekad. 

 

Piše Uroš Matović, foto Jovan Ristić