RECENZIJE ALBUMA

DIMMU BORGIR – „Eonian“ (2018)

Written by Jovan Ristić

DIMMU BORGIR
„Eonian“
Symphonic Black Metal
(Nuclear Blast Records, 2018)

„Eonian“ ima dovoljno svežih ideja i dovoljno napetosti da vas drži od početka do kraja. Borgir su majstori atmosfere, bilo da sviraju tradicionalni, minimalni black metal ili prepotentni simfonijski metal. Ili šta god je ovo između.

Osam godina je puno vremena. Za mnoge je to desetina života. Dosta toga može da se dogodi za osam godina. Na čelo najmoćnije zemlje na svetu može da sedne potpuni bolid. Vođe dveju zemalja zaraćenih na krv i nož mogu da se u miru rukuju. Neki bendovi nestaju, drugi se rađaju. Trendovi postaju izlizani i rađaju se novi. U tih osam godina jedno ime se sve ređe pominjalo. Dimmu Borgir.

Sećate se njih?

Pre samo desetak godina niste mogli da zamislite veliki evropski festival bez njihovog imena vidljivo izdvojenog na plakatu. Niste mogli da zamislite metal veče u lokalnoj birtiji bez „Mourning Palace“ ili „Progenies of the Great Apocalypse“. Nakon par slabije prihvaćenih album njihovo ime smo sve ređe čuli, a osim jednog ambicioznog koncertnog izdanja bend je potpuno studijski utihnuo. Što ostavlja pitanje da li smo za osam godina zaboravili na Dimmu Borgir. Da li je nakon osam godina ovo ime i dalje relevantano?

Sudeći po novom albumu, Dimmu Borgir još uvek imaju šta da kažu.

Album nas vraća u najbolje dane „Puritanical Euphoric Misanthropia“ i „Death Cult Armageddon“, samo što zvuči nemerljivo zrelije i skuplje. Za to su zaslužna dva faktora. Prvi je produkcija pod konac za koju je zaslužen Jens Bogren, čovek koji je na mnogo primera pokazao da zna da izvuče najbolje iz svakog benda koji mu dopadne šaka. Tako i „Eonian“ donosi sve najbolje elemente benda, od iskonskih blast beat-ova do akustičnih prelaza i simfonijskih aranžmana dostojnih holivudskih blokbastera, koje je Bogren iskusno fermentisao i flaširao. Sa druge strane, miks nije najsrećniji kako su neki elementi kao vokal i simfonije na momente prepojačani, gušeći ostatak instrumenata.

Drugi faktor je upotreba živih horova i orkestara koji na ovom albumu zvuče savršenije uklopljeno nego ikad, možda čak i previše savršeno. Istina, kada se prvi singl „Interdimensional Summit“ pojavio bilo je teško poverovati da se radi o bendu Dimmu Borgir, a ne Nightwish ili Therion. Iako su neke kritike na mestu, posebno to da su horovi na momente preglasni, po meni je bend uspeo da sjajno uklopi ove elemente u svoj stil. Osim navedenog singla čiji problem nisu horovi već generičnost, u svim ostalim pesmama simfonije i horovi legli su potpuno prirodno, ne kao skupa igračka sa kojom se bend poigrao.

No da li se iza sve te pompe i ukrasa nalazi i materijal vredan slušanja? Lično, rekao bih da da. Uvek je teško pretočiti ono što osećate dok slušate u reči, ali najbolje poređenje bi bilo da „Eonian“ ima dovoljno svežih ideja i dovoljno napetosti da vas drži od početka do kraja. Borgir su majstori atmosfere, bilo da sviraju tradicionalni, minimalni black metal ili prepotentni simfonijski metal. Ili šta god je ovo između.

Iako su horovi i simfonije mahom u prvom planu, u pesmama gde su gitare u prvom planu a simfonijski elementi tu kao potpora bend najviše briljira. Tako su na primer „ÆTheric“, „The Empyrean Phoenix“ i „I Am Sovereign“ definitivni favoriti na albumu, dok je pomenuta „Interdimensional Summit“ ubedljivo najslabija karika, iako ćete je teško izbaciti iz glave. Možda je jedina mana albuma to što na momente zvuči jednolično uz tek par njih koje se na prvo slušanje izdvajaju.

Naravno, ako ste od onih koji se previše opterećuju etiketama, a premalo slušanjem sigurno ćete biti puni zamerki u stilu „ovo nije black metal“ i „prodali su se“. Činjenica je da se Dimmu Borgir probio na scenu kao ekstremni metal za mase, baš kao Cradle of Filth ili Behemoth, pa ni „Eonian“ ne predstavlja neki neočekivani zaokret ka komercijali. Ovaj bend je pomerao granice žanra od samog početka, pa su u neku ruku i zaslužni za more symphonic black metal bendova koji su se u jednom trenutku nakotili na sceni.

„Eoinian“ je još jednom pomerio granice i zaljuljao predubeđenja, ali za razliku od eksperimentalnog „Abrahadabra“ ili sirovijeg „In Sorte Diaboli“, ovaj album ima mnogo više supstance i pesama kojima se vredi vraćati iznova i iznova. Na kraju se pokazalo da Borgir nisu potrošili osam godina uzalud.

„Eonian“ je bez sumnje dobar album koji je vredelo čekati. Možda nije ispunio sva očekivanja, posebno onih koji su se nadali potpunom povratku korenima, ali je primetan pomak u odnosu na prethodna dva albuma. Deseti album black metal legendi pokazuje da se bend ne plaši smelih koraka niti previše mari za kritiku. Njihova sposobnost da balansiraju na tankom konopcu između old-school i mainstream zvuka i dalje izdvaja bend u moru klonova. Međutim, da li će bend naći svoje mesto u moru bendova koji su od njihovog utihnuća zavladali scenom ostaje da bude viđeno.

Piše Jovan Ristić

Lista pesama:

01. The Unveiling
02. Interdimensional Summit
03. Ætheric
04. Council Of Wolves And Snakes
05. The Empyrean Phoenix
06. Lightbringer
07. I Am Sovereign
08. Archaic Correspondence
09. Alpha Aeon Omega
10. Rite Of Passage

O autoru

Jovan Ristić

Editor

Contact
jovan@hardwiredmagazine.com