Propovednici ljubavi i pozitivne energije, i ujedno miljenici beogradske publike, DEL ARNO BAND, odlučili su da održe svoj prvi samostalni beogradski koncert nakon dugo vremena, i to na otvaranju nove sezone muzičke institucije, festivala Vračar Rocks. Zvuči kao dobitna kombinacija? Apsolutno, pa makar istog dana nastupali nova rock supergrupa Škrtice i čuvena Joan Baez. Krcata sala u Božidarcu stigla je kao još jedna velika potvrda kvaliteta, dostojanstvenosti i vernosti osnovnim načelima kojih se bend besprekorno drži gotovo trideset godina.
Del Arno Bend uživo u Beogradu 2014. godine, photo Marko Ristić
*** Galerija fotografija sa nastupa DEL ARNO BENDA ***
Počinje koncert…“D.A.B je tu da spaja”… Osvrćem se i vidim da to nije obična floskula, nakon 28 godina bend je na jednom mestu okupio ljude u rasponu godina od 7 do 107 (zapravo, bilo je i mlađih), najraznovrsnije karaktere i temperamente, različita sećanja i ambicije, usmeravajući ih sve ka jednom – Muzici. Nije velika misterija kako uspevaju u tome, s obzirom koliko puno žanrovskih upliva i nadražaja ima u muzici koju stvaraju. Od rock, jazz, blues i country nota, pa do afričkih i kubanskih ritmova, svako je mogao da uhvati momente svojih omiljenih žanrova, ali naravno, najviše su uživali reggae zaljubljenici, jer reggae je podloga bez obzira na sve. Međutim, na tom samom početku, zvučalo je očekivano nezagrejano i mlako, a publika je isto tako reagovala. Naravno, nije bilo potrebno puno da se zglobovi i prsti razmrdaju, a glasne žice zagreju, pa je već nakon numera “Ova soba je čitav tvoj svet” i “Nije me strah” sve došlo na svoje mesto i mnogo bolje zvučalo.
Del Arno Bend uživo u Beogradu 2014. godine, photo Marko Ristić
Vremenom je atmosfera postajala sve vrelija, delom zbog prostora, a delom zbog sve tesnijih harmonija, razigranih melodija i intezivnih ritmova… Jedan od predvodnika benda, “rasta elder” Jovan Matić, zamahivao je nikad dužim dredovima i poput nekog pantomimičara, svojim kretnjama i pokretima opisivao savršeno kompaktnu muziku. Uzimajući u obzir da je njih trinaestoro u bendu, ta kompaktnost se graničila sa neverovatnim. Baš kao u sportskom timu u kojem ne postoji „ja“, već čist timski duh… Sve je zvučalo na svom mestu i u svoje vreme, sa preciznošću i sinhronizacijom kao sa snimka, ali sa mnogo žešćim nivom energije koji rezultira takvim sviranjem. Poput domino efekta, ta energija prenela se na svaku osobu u sali.
“Pokraj mene više nisi, čamcem plovim sam po Tisi, a još te uvek volim ja…” – orilo se iz publike, kao i tokom još nekoliko pesama kao što su “Svakog dana reci hvala” i “Dim iz moje lule”, tokom koje je Jovan prepustio publici glavni vokal. Kada je reč o numerama, nije bilo velikih iznenađenja, jednostavno su izvodili sve što se moglo izvesti, sa svih mogućih albuma. Neke pesme su skratili i ukombinovali ih sa nekim drugim, a čuo se i po koji malo drugačiji aranžman kao za numere “Preko” i “Ti ćeš sresti nekog na kraju”. Smišljeno su često menjali kurs sa nežnih i laganih numera poput “Horoskop”, “Mila moja” i “Zauvek mlad” na tvrđe roots stvari: “Reci deci”, “Jači kada hodaš”, “Probudi se”, itd. Za mene lično, najupečatljivije izvedbe bile su “Kada pero vagu preteže” i “Obična pesma” sa emotivnim, nežnim uvodima i eruptivnim duvačkim i gitarskim kulminacijama koje su me ostavile sa zaprepašćenim izrazom lica.
Del Arno Bend uživo u Beogradu 2014. godine, photo Marko Ristić
*** Galerija fotografija sa nastupa DEL ARNO BENDA ***
Muzički kvalitet i profesionalnost Del Arno Benda prevazišle su granice reggae muzike, to je sada već jasno. Međutim, iako to jesu jako bitni preduslovi, nisu pravi uzroci popularnosti i prave snage benda. Pravi uzroci nisu čak ni pomenuta vernost i dostojanstvenost, već je to skrivena moć njihovih nenametljivih melodija i tekstova koji uzdižu nad svakodnevicom i stvarima kojima smo inače preokupirani ili pak projektuju stvarnost na načine koje nigde drugde nije moguće pronaći. Sinoć se Jovan u jednom trenutku zahvalio svima što ne zaboravljamo bend ni nakon ovoliko godina, ali stvar nije u tome što mi ne želimo da ga zaboravimo, već što prosto ne možemo. DAB je tu da spaja i ovoj priči nema kraja!
Piše Nenad Pekez
