Koliko god godina da imate, koju god muziku da slušate i čime god da se bavite, sigurno ste barem nekad i negde u svom životu barem čuli za Del Arno Band. Ovaj sastav oduvek predstavlja oazu mira, dostojanstva i zdravog razuma, a pogotovo je to predstavljao u turbulentnim razdobljima ovog podneblja. Uprkos svim preprekama, ni u jednom trenutku nisu odustali od univerzalnih principa ljubavi i slobode zbog kojih su celu priču i pokrenuli. Sigurno ni Jovan ni Vladan Matić tog jula 1986. godine nisu mogli da pretpostave kakvo ih putovanje očekuje. Nisu mogli da predvide građanski rat i raspad jedne velike države, potom dugogodišnju ekonomsko-političku krizu, kao i još jedan bolni rat. Još manje su slutili da će njihov bend proći kroz sva ta iskušenja i opstati 30 godina kasnije. Danas Del Arno Band ponosno stoji uzdignute glave, dok njihove poruke postaju sve potrebnije.U cilju obeležavanja ovog velikog jubileja koji je višestruko važan za našu kulturnu scenu, odlučili smo da se dotaknemo nekoliko momenata koji su obeležili karijeru ovog sastava. Uvek je najbolje kada informacije stižu iz prve ruke, tako da nam je atmosferu, posledice i uzroke tih momenata prepričao niko drugi no Jovan Matić. Neposredno pre početka njihovog velikog koncerta u Novom Sadu na prvom Apa Beer Garden festivalu, Jovan nas je uveo u svet Del Arno benda dublje i detaljnije nego ikad pre.
JUL 1986
Nastanak benda
Pre nego što je došlo vreme za služenje vojske, i brat i ja smo bili u muzici već dugi niz godina. Ja sam se interesovao za akustičnu muziku i višeglasno pevanje, dok je Vladan bio angažovan u nekoliko novotalasnih beogradskih postava. Kada sam se početkom ‘86 vratio iz vojske, došlo je vreme da se razmisli o tome da li će muzika biti aktivnija stvar u našim životima ili će prosto ostati nekakva zabava kojom bi se bavili u slobodno vreme. U tim razgovorima smo došli do zaključka da sastaviti još jedan rock bend u nizu svih koji su postojali u SFRJ tada nije delovalo dovoljno izazovno. Tu je pala ideja da sastavimo reggae bend, jer reggae volimo da slušamo. Naravno, do tada sam već i brata zarazio reggae muzikom, bili smo potpuno u tom filmu. Pomislili smo da je upravo to bio izazov koji smo tražili. U to vreme je u gradu vladalo mišljenje da beli ljudi apsolutno nisu u stanju da sviraju crnu muziku, iz nekog razloga, ne znam ni ja kog. Ako bismo mi probali da sviramo crnu muziku, i da to još bude relevantno, to bi ‘em pobilo tu blesavu teoriju, jer su to samo note u krajnjoj liniji, ‘em bi nama donelo zadovoljstvo, jer bismo imali jedan potpuno originalan izraz. Počeli smo da pravimo pesme i da tražimo ljude. Tako je počelo i tako smo našli prve ljude, iako smo morali dosta da ih nagovaramo u početku. „Šta svirate? Reggae? U, reggae, nemam pojma šta je to.“ Tada je trebalo mnogo više energije za nagovoriti ljude da uđu u tu priču, ali uspeli smo u tome. Počele su probe i od samog početka smo im rekli: „Stvar je jednostavna, ako budemo dovoljno dobri, publici neće biti bitno da li sviramo reggae ili ne. Ako to dovoljno dobro odsviramo, dovoljno interesantno, to je njima moć. Ta moć će jednostavno privući ljude i oni će prihvatiti ono što mi iznosimo, ni ne znajući da je to reggae.“
Jovan (levo) i Vladan Matić, osnivači sastava Del Arno Band
Fotografiju napravio Marko Cvetković
„Gle, muzika može i ovako da se tretira!“
Reggae muziku sam otkrio pred kraj gimnazije. Do tada sam slušao sve i svašta, od klasika kao što su Rolling Stones i Beatles, preko sastava Black Sabbath, pa i nemačke elektronske scene, pa do grupa Led Zeppelin, Pink Floyd i Genesis. Međutim, niko od njih nije imao pristup muzici kao taj prvi reggae broj koji sam čuo: “Lively Up Yourself” sa Marley-ovog albuma “Natty Dread”. Tu je nastala jedna potpuna revolucija u smislu: “Gle, muzika može i ovako da se tretira!”. To me je jako zainteresovalo. Inače, karakteristično je za sve koji su zavoleli reggae da, ili te potpuno kupi i potpuno otruje da imaš potrebu samo za još više reggae muzike, ili te odbije u fazonu da je jako dosadan. Nije bilo sredine. Ja sam spadao u prvu grupu. Kada sam otkrio reggae, narednih šest ili sedam godina kupovao sam samo reggae ploče i ništa drugo, samo daj nove autore, daj nove ljude, daj nova imena, daj sve albume, daj sve da čujem.
MAJ 1988
Festival Omladina u Subotici
Bio je to jako bitan izlazak u javnost za nas. Naš prijatelj Bane Lokner, kritičar, a potom i izdavač, gledao je jedan naš nastup u Dadovu, jednoj maloj dvorani u Beogradu i posle nastupa nam je rekao da je to previše dobro kako bi ostalo samo na tome. Predložio nam je da se prijavimo za Suboticu, na šta smo mu mi rekli da je rok za prijave istekao pre više od dva meseca. Samouvereno je rekao da bez obzira na to pošaljemo svoju kasetu. To smo i uradili, nakon čega su nam se javili iz Subotice i pozvali nas na festival. Ispalo je da smo mi uletili među osam odabranih bendova od ukupno 237. Za nas je taj festival bio izuzetno značajan jer smo se merili sa ostalim bendovima koji svi sviraju sve sem reggae muzike. Bilo je jako važno da se odmerimo i vidimo gde smo mi u tom društvu. Sam ulazak u finale, među četiri najbolja benda, dodatno nam je značio, iako nismo osvojili ništa. Bilo je važno da ljudi čuju da mi postojimo. U to vreme je taj festival imao veliki značaj jer je otvarao kapije ka prvom izdanju, a prvo izdanje je predstavljalo izuzetno bitnu stepenicu za našu karijeru.
ZIMA 1989
Prvi album „Igraj dok te ne sruše“
Omot albuma radio Uroš Đurić
Prvi album se poklapa sa vremenom kad su izdavačke kuće pred nailazećom krizom u državi koja će da umre u ratovima vrlo uskoro, prestale da sa nekim oduševljenjem potpisuju ugovore sa bendovima. One koje su inače bile naklonjenije beogradskim umetnicima nalazile su se izvan Srbije i one su, naravno, odmah počele da gube interesovanje za bendove odavde. PGP RTS nije pokazivao puno interesovanja za nove bendove generalno, za nas svakako nije. Onda je Bane Lokner započeo svoju nezavisnu kuću. Bila je to mala kuća, ali ponudio nam je da odštampamo kasetu, da je doturi u sve bivše republike i napravi osnovni marketing. Skupili smo para da platimo 80 sati u analognom studiju Kazablanka u Beogradu. Za tih 80 sati smo uspeli da snimimo ceo album, remiksujemo ga i za to vreme nekako završimo. Njegova specifičnost je u tome što, iako je to bilo jedno nezavisno izdanje, bilo je potpuno u koloru. Omot je radio Uroš Đurić, što je naš i današnji logo. Kaseta je sadržala sve tekstove pesama i sve podatke o tome gde je i kako snimljeno, i bila je upakovana u celofan. Bilo je to jedno skromno, ali potpuno izdanje, koje nas je stavilo na mapu Jugoslavije. Ta kaseta je stigla od Ljubljane do Skoplja svuda, i omogućila nam da sviramo Zagreb, kao i da se Slovenija zainteresuje za turneju. Sve je to, nažalost, došlo prekasno. Imali smo zakaznu turneju od pet koncerata u Sloveniji za septembar 1991. godine. Naravno, Slovenija je nakon rata postala nezavisna država, pa od toga nije bilo ništa. Ali to ne umanjuje činjenicu da je samo izdanje, iako skromno, doprlo i ostavilo nekakav trag, i donelo nekakav rezultat.
MAJ 1990
Counter Eurovision Festival u Zagrebu
Counter Eurovision festival se održava u sred Evrovizije i on zaokuplja sve one koji nisu šlag na torti. Inače, za reggae je veoma značajan, jer se pomoću jednog takvog festivala i živog albuma sa nastupa na tom festivalu proslavila grupa Misty In Roots, legende britanske reggae muzike. Nama je to značilo jer su iz cele SFRJ pozvani samo Disciplina Kičme i Del Arno bend. Bili smo počastvovani da godinu dana nakon prvog albuma predstavljamo negde čitavu državu zajedno sa Kojom, koji je tada bio već ozbiljna legenda. Tad sam upoznao Rundeka, formalno i pravno, pa po tome pamtim taj festival. Međutim, još više sam ga zapamtio jer smo imali na raspolaganju 30 minuta, i mi smo izašli na binu i odsvirali sve pesme bez i jedne pauze. Sve smo spojili aranžmanski u 30 minuta svirke. “Hvala” je bilo na kraju tih pola sata. Nakon tog nastupa smo dobili pozive da nastupamo u Karlovcu, Osijeku, Čakovcu, Varaždinu, Splitu… Naravno, to se ništa nije ostvarilo jer se desio rat, ali smo dobili pozive. Taj nastup je imao efekat da nas je hrvatska scena videla, pozvala i poželela da nas vidi u svojim gradovima. Opet, moraćemo da se tešimo samo tom činjenicom, jer se ništa drugo nije desilo, ali nije bilo loše.
Dovoljno šašavo ime
Ime benda je plod slučajnosti. Imali smo već zakazanu svirku, ali ne i ime. Trojica od nas su dobila zadatak da na probu donesu predlog, pa da odlučimo. Jedan je rekao da se zovemo Band (grupa, jer tako smo i zvali našu družinu). Drugi je spominjao razne kombinacije, ali i reč Arno – osim što je to ime čuvene italijanske reke, to na makedonskom znači „dobro“. Treći je proučavao grčku mitologiju pa izašao sa rečju Del (inače ime jednog od ostrva koje je preleteo Ikar na svom putu). Ništa to nije zvučalo ubedljivo, a onda nam je sinulo da spojimo sve to zajedno u Del Arno Band. Zaključili smo da je ime dovoljno šašavo da ne otkriva sasvim kojim se žanrom bavimo, da je dovoljno zamršeno, da ako ga neko upamti neće ga zaboraviti, i to je to. Kasnije je Uroš Đurić ovekovečio sve to svojim genijalnim logom.
FEBRUAR 1992
Album “Godina majmuna”
Omot albuma „Godina majmuna“ (1992)
Bili smo spremni za drugi album, ali nije bilo nikoga ko bi to mogao da finansira, niti smo mi imali para za studio, jer je to bilo vreme kada počinju sankcije. Onda se pojavila jedna izdavačka kuća, u stvari tri momka, jedan je držao prodavnicu diskova u SKC-u. Mi smo im rekli da imamo para da snimimo jedan koncert i da platimo miksanje. Onda je ispalo da „Godina majmuna“ sadrži prvi album u većem delu i pesme koje su objavljene samo na tom živom albumu, koje se u stvari trebale da se pojave na drugom izdanju. Taj živi album je nužda, nismo imali drugu opciju nego da snimimo taj koncert uživo. Koncert je višestruko interesantan za nas, jer se po prvi put desilo u istoriji SKC-a da je neko sagradio binu na sedam različitih nivoa. Kada smo doneli nacrt naišli smo na jedno veliko odobravanje svih zaposlenih koji su nam maksimalno pomogli da to sprovedemo u delo. Na balkonu su bili naši drugari koji su u vrećama držali hiljadu naduvanih balona i konfete, i samo su u jednom trenutku to sručili na publiku kao propratni efekat. Ne samo da je bilo živo snimanje, nego je bio to jedan događaj za pamćenje. Neki ljudi mi dan-danas pričaju da su bili na tom koncertu i kako im je bilo fantastično.
1995
Album “Reggeneracija”
„Reggeneracija“ je zapravo priča o raspadu prve postave. Mi smo već ’93 zapali u problem šta i kako dalje, što i nije čudno s obzirom na vreme u kojem smo živeli. Neki su govorili da bismo trebali da oformimo neki tezga trio, da pokušamo nekako drugačije. Išli smo od izdavača do izdavača pokušavajući da nađemo neko rešenje. Mislim da je generalno život pobedio tu postavu. Desilo se da je 9 od nas 12 zaista oformilo neki tezga bend. Nisu oni prolazili loše, ali kreativnost je trpela strašno. Nismo bili u stanju ništa da sklopimo zajedno i ta postava je svoj labudov ples izvela na Unplugged festivalu ’94 na zimu. Tad smo izveli tri pesme u potpuno neočekivanim aranžmanima, između ostalog „Pesmu“ u country/western stilu. Odmah nakon toga se postava potpuno raspala. Na jednoj strani smo ostali moj brat, tonac, trombonista i ja, a na drugoj svi ostali. Tada je bilo vreme da se razmisli da li ćemo sve ispočetka ili ćemo da dignemo ruke zadovoljni postignutim. Odlučili smo da nastavimo, oformili novu postavu i dobili podršku dvorane Prostor, gde smo mogli da probamo i uvežbamo postavu. Uvežbali smo „Reggaeneraciju“ i naleteli na ekipu koja je tad počela da radi prve snimke u HDD tehnici, sa računarima. Ta ekipa je bila Techocentrist, Vlada i Dule, kojima se dopala ideja da pokušaju da spakuju jedan bend u jedan dobar album. Bilo je to devet meseci fenomenalnog druženja, rada i optimizma, što se u krajnjoj liniji i čuje na albumu, jer nas je on definitivno bacio u orbitu. To je album koji je učinio da mi nismo više bend sa aspiracijama, već etablirani bend koji je stao na svoje mesto. To je bio sjajan period. Album je inače sniman u običnom stanu, u bloku 45. Tu smo i kuvali i družili se, i čekali da dođe struja, jer je bilo restrikcija. Margita Stefanović sa kojom sam se družio tada nas je povezala sa tim ljudima koji su držali taj studio. Onda je ona odsvirala nešto na tom albumu, pa onda je i Bane Sunshine takođe odradio rap deonicu na jednoj od pesama. Bilo je to zaista vreme u kojem smo mi hteli da verujemo da bez obzira na crnu stvarnost, možemo nešto da promenimo.
“Potrebno ti je da se regenerišeš!”
Omot albuma „Reggeneracija“ (1995)
Omot za album „Reggaeneracija“ radio je slikar iz Niša – Miša Mančić. Miša je čovek koga smo upoznali u Zagrebu preko ondašnje reggae ekipe. Kako je počeo rat, vratio se u Niš. Mi smo ga potom tamo viđali na niškim koncertima, nakon kojih smo krenuli da se družimo. Kada je došlo vreme da se pravi omot za album, pitao sam ga da li bi bio zainteresovan da ga on uradi. Naravno, momentalno je pristao. On je negde čak i kumovao tom albumu. Jednom prilikom kada je bio kod mene u poseti pričao sam mu svoje jade, kako me je cela postava napustila i kako ne znam šta da radim. Na to je on rekao: „Samo polako, potrebno ti je da se regenerišeš i sve će biti u redu.“ Tu je sinula „reggaeneracija“! Zato sam ga i zvao da bude deo cele priče. Neko vreme je radio na omotu, a potom me pozvao da dođem u Niš da pogledam šta je imao. Kod njega kući stajao je predlog za omot „Reggaeneracije“, kao i taj akvarel sa umornim čovekom i njegovim još umornijim krilatim konjem. Slušali smo album i posmatrali predlog za omot, dok je akvarel stajao odmah pored. Nakon dugog i iscrpnog posmatranja, kao da smo obojica krenuli da izustimo istu stvar. Rekao sam mu: „Izvini, nemoj da se ljutiš, ali meni se čini da sve dok ovo slušam, više mi ide ovaj akvarel, nego ovo što si ti predvideo za omot. Tačno! Ali, fali da se slika završi.“ Onda je on na to uradio još tri akvarela koja upotpunjuju sliku. Ta četiri ogromna akvarela danas se nalaze kod mene kući.
JUL 1996
Portorož i susret sa Misty In Roots
To je vraćanje jedne reggae solidarnosti. Kod nas svi koji slušaju reggae bi trebali da budu potpuno neopterećeni barijerama i da se drže onoga što ih reggae uči. Takva je moja priča sa Jimmy Rastom, čovekom iz Bosne koji živi u Ljubljani i kojeg sam ja upoznao baš tad kad je rat izbijao u Sloveniji. Upravo u to vreme je sa svojim bendom Sunny Orchestra pokušavao da snimi prvi album. U to vreme sam mu puštao naš prvi album, on je meni puštao svoje snimke, vozili smo se Ljubljanom i slušali reggae. Ostali smo drugari i ostalo je na tome da ćemo jednog dana nešto napraviti. ’96 se on pojavio i tako je došlo do putovanja u Sloveniju i tog nastupa. Iz susreta sa Misty In Roots samo pamtim da smo zadobili njihovo poštovanje. To je za nas bilo užasno važno, da neko ko je originalni lik vidi da postoji ovaj bend i još nam je važnije bilo da priznaju da mi u stvari radimo pravi reggae. Do tada smo mi sami tvrdili da to radimo, a oko sebe imali više ili manje dobro ili zlonamerne ekipe koja je govorila da to jeste reggae, da to nije reggae, jeste, nije, jeste, nije… Kada su Misty In Roots došli i spustili nam kapu dole, nije nam trebalo ništa više. To je ono što pamtim iz Portoroža, ako izuzmem činjenicu da je to bilo jedno divno putovanje na kom smo dočekani i ugošćeni kao ljudi. Mnogo topline smo dobili. Dobili smo ono što svaki muzičar sanja, da ga dočekaju kao čoveka i da se lepo provede.
JUN 1997
Koncert na Bazenima 25. maj
Mislim da se nikad nije desilo na srpskoj sceni da je domaći bend izveo jedan takav poduhvat. Odrekli smo se unapred svake zarade samo da se desi to što smo zamislili. Tako je i bilo, nismo ništa zaradili od koncerta, uprkos činjenici da je prodato 3000 karata po ceni od 10 maraka, što je za ‘96, ‘97 bilo užasno skupo. Bila je to neka ekipa organizatora koja je pokušavala da napravi sebi mesto u prostoru marketinga, pa su mislili da mogu nama da pomognu da uzdignemo karijeru, a oni da zarade pare. Tako su se oni uhvatili organizacije toga u dogovoru sa nama. Da bi se taj koncert desio morao je taj veliki olimpijski bazen da se isprazni, pa da se postave skele za binu, pa da se bina namesti, a onda da se vrati voda, pa da se donese svo ono stono bilje, zavesa… Ali sve je to učinilo da se stvori jedna magija kod publike u, u to vreme, izolovanom Beogradu i izolovanoj državi. Zato je svima nama bilo drago da smo uspeli u tome, jer se desio jedan događaj konačno u skladu sa onim što naša zemlja zaslužuje od svojih muzičara. Nije samo ostalo na željama, već se zaista želja ostvarila, nešto se zaista desilo. Mora se uzeti u obzir opšte stanje u državi tada, da je gotovo na granici kako je moguće da se to uopšte desilo. Ni dan-danas mi nije jasno kako je to moglo da se desi pored svih objektivnih prepreka koje su postojale. Mi nismo „produkcija Ceca“ pa da može sve da bude moguće. Mada, neko bi rekao da nije sve u tome da imaš pare, već moraš da znaš i šta sa njima da uradiš da to izgleda spektakularno. Mi smo uspeli bez mnogo sredstava čini mi se da napravimo nešto spektakularno to veče.
Reggae Mary Poppins
Bio je to promotivni koncert u bašti SKC-a, 1993. godine, čini mi se juna meseca, povodom izlaska kompilacije “Geneza”. U to vreme sam upoznao neke alpiniste i pala mi je na pamet sumanuta ideja kako bi bilo putpuno neverovatno da se spustim iz vazduha na binu. Kada sam pitao alpiniste da li je to izvodljivo, oni su oduševljeno dali potvrdan odgovor. Između dva drveta smo razvukli par kanapa, da bi me potom jednim kanapom odvukli do iznad bine, a potom i spustili vertikalno na dole. I zaista sam to uradio! (smeh) Naravno, potpuno sam se prestrašio kada smo vežbali po prvi put, ali mi je posle bilo jasno da će sve biti u redu. I to je zaista bio jedan potpuno lud momenat. Ja sam se sa sve otvorenim kišobranom spuštao kao Mary Poppins. Sve za sreću publike! (smeh)
Prvi red s’ leva: Đorđe Ćurčić (gitara), Jovan Matić (vokal), Nemanja Kojić Coyote (trombon)
Drugi red: Dejan Utvar (bubnjevi), Aleksandar Petković (saksofon)
Treći red: Zoja Borovčanin (vokal), Vladan Matić (gitara i vokal), Jasmina Abu el Rub (vokal)
Četvrti red: privremeni klavijaturista, Dobroslav Predić (truba), Darko Golić (bas), Marin Petrić Puroni (perkusije)
Fotografiju napravio Vladimir Miloradović, dugogodišnji prijatelj i saradnik benda, ujedno i glavni odgovorni za omot albuma „Vreme vode“
PROLEĆE 1999
Besplatni koncerti tokom NATO bombardovanja
Kada je to počelo, sećam se da smo imali sastanak i da smo zaključili da imamo dva puta, da se rastanemo i onda opet sastanemo kada sve prođe, ili da napravimo ponudu KST-u, sa kojim smo u to vreme sarađivali. Tamo smo vežbali, oni su nama davali salu i opremu, dok smo mi uzvraćali besplatnim koncertom na otvaranju sezone. Želeli smo da ostanemo aktivni i vezani za muziku i tokom rata, kako ne bismo mislili na užas koji nas okružuje. Iako su prestali da rade kako je počeo rat, ponudili smo ljudima u KST-u da svake nedelje održimo jednu besplatnu svirku, a da oni uzimaju prihode sa šanka, što je ipak bilo bolje nego da nemaju ništa. Pristali su na to. Svakog petka u 3, 4 popodne održavala se svirka, dok god je trajalo bombardovanje, čak i onda kada nije bilo struje. Jedan dan je bilo grafitno bombardovanje, pa je cela država bila bez struje. Bili smo ubeđeni da svirke neće biti, jer bez struje jednostavno ne možemo. Međutim, jedan deo nas je došao kod mene u stan (živim blizu KST-a), gde su stajali instrumenti, za slučaj da se struja ipak pojavi u poslednjem momentu, dok je drugi deo ekipe ostao u klubu da nam javi u slučaju da dođe struja. Negde u 15 do 3 zvoni telefon, javlja se Vladan, i ja ga pitam da li je došla struja, na šta on meni odgovara: „Nije došla struja, ali ovde 500 ljudi čeka unutra i pita da li će biti svirke, tako da dođite.“ I mi smo došli, stavili neki bubanj, našli neki pijanino, i izneli sve akustično što smo imali. Duvači su svirali foršpilove da se zna koja je pesma i publika je pevala sa nama u mrklom mraku. Taj koncert je trajao 3 sata. Možda je to i jedan od najdirljivijih trenutaka u mojoj karijeri. Nisam verovao da će ljudi u mrklom mraku pevati ne samo tekstove, već i sve „deleje“ na duvačima i sve što su zapamtili od svakog petka. Mogu da kažem da je naš zdrav razum spašen zahvaljujući tim koncertima, a verujem i mnogima drugima koji su prisustvovali. Kad je rat završen, u gradovima gde smo imali poštovaoce častili smo ih istim takvim „ratnim“ koncertima. Bili smo u Somboru, Novom Sadu, gde smo svirali u Kamelotu, kao i u Nišu i Zrenjaninu. Tim koncertima smo proslavili kraj rata i nastavili da radimo.
PERIOD DO DANAS
Festivali u Soči (2000, 2003) i nastupi u bivšim republikama su mi doneli jedno saznanje da moram biti u skladu sa muzikom koju sviram. Kad smo saznali da imamo publike i u udaljenim krajevima do kojih ni ne znam kako je došla naša muzika, onda smo shvatili da je poruka doprla upravo svuda tamo gde je trebala da dopre, i to je za nas bio izvor jedne velike satisfakcije. Najvažnije je da smo opstali bez obzira na mesto odakle dolazimo, i bez obzira na sve što je rečeno o nama, i o njima, i između njih i nas, i nas i njih, koji god da su. Da smo kroz sve ružne stvari uspeli da prođemo sa svojom dobrom porukom. Gde god da smo išli naišli smo na dobar prijem i videli smo da je to što smo zamislili, ta energija i ta emocija koju prenosimo, dobilo svoju povratnu informaciju. Uočili smo da smo generisali stvaranje mnogobrojnih reggae bendova, čak nekoliko generacija njih, i to u svim republikama. Čovek kada to zna može biti samo zadovoljan. U poslednje vreme patimo od jednog odsustva aktivnosti što se meni ne dopada i trenutno radimo intezivno na tome da to promenimo. Želimo se odužimo za sve to što smo lepo doživeli u muzici, pre svega redovnim pojavljivanjem. U krajnoj liniji, evo nas u Novom Sadu ponovo, u veoma kratkom vremenskom roku, iako smo bili odsutni godinama. Veoma smo zahvalni na toj prilici da pokažemo da smo još uvek tu i da još uvek želimo da radimo.
Dokumentarac o karijeri benda nastao nakon nastupa na festivalu u Soči 2003. godine. Autori dokumentarca su ljudi iz francuske produkcijske kuće „Des Mondes dvd“, a film je prikazan na festivalima širom planete i nagrađen je na festivalu Big Sky Documentary (USA).
“Takvu publiku kakvu mi imamo nema mnogo autora”
Na svu sreću, mi se trenutno nalazimo u fazi kada ne moramo više da se dokazujemo, kada možemo da pokušamo da uživamo u muzici. Imam jednu ogromnu žal prema našim inače veoma vernim i strpljivim fanovima, jer mislim da im nismo dali dovoljno pesama i dovoljno albuma. Sve što se bude dešavalo od danas na dalje, biće upereno ka tome da pokušamo da se iskupimo za taj post i da pokušamo da snimamo više, redovnije, i da budemo u toku. Ako bude zdravlja, pameti i sreće, tako će i biti. To mi je jedina želja. Bio je to splet okolnosti, mnogo nas je ljudi napuštalo, mnogo pauza smo imali koje nismo želeli da imamo, ali mislim da smo upali u vrzino kolo i da iz njega moramo da izađemo tako što ćemo ljudima pokloniti mnogo više pesama. Takvu publiku kakvu mi imamo nema mnogo autora u ovoj državi i bilo bi zaista šteta da im se ne odužimo, zato što su verni i uglavnom predstavljaju sve ono što bismo mi voleli da vidimo na reggae koncertima, od reggae publike.
Na gostovanju u emisiji Bunt povodom 25 godina postojanja benda, maja 2011. godine
Na velikom samostalnom koncertu u Božidarcu, 18. oktobra 2014. godine
Fotografisao Marko Ristić
