Eksplozija muzike poznate kao ska-jazz u poslednjih dve decenije zahvatila je čitav svet. Počevši od Jamajke, Amerike, Meksika i Brazila, pa do Evrope i Azije, svuda se mogu pronaći izvođači koji na najumešnije načine kombinuju ska sa džez muzikom. Ovo ni ne treba da čudi imajući u vidu da ska zapravo jeste nastao iz tesne veze sa džez muzikom i da se slaže sa džezom kao što se rok slaže sa rolom. Najzad je ovaj talas zahvatio i naše prostore. Kao što je svojevremeno u Novom Sadu nastao prvi ska bend na ovim prostorima (Kontraritam), tako je ovaj grad sada izrodio i prvi ska-jazz bend DEEP STEADY, koji su se prvi usudili da se poigraju ritmovima koje su utemeljili Skatalites, Ernest Ranglin, New York-Ska Jazz Ensemble i drugi. Bend će svoj prvi studijski album objaviti 17. avgusta, kada će održati i koncertnu promociju istog na Brod Teatru u Novom Sadu. Kroz razgovor sa dvojicom osnivača benda – Vukom Čuvardićem i Dušanom Maurićem – upoznali smo se bolje sa ovim bendom.
Slika koju je radio Slavko Krunić našla se na omotu albuma
Kada i kako je počela Deep Steady priča?
Dušan: Sve je počelo tako što smo Vuk i ja ostali bez svojih matičnih bendova – Propelera (Lost Propelleros) i Ringišpila. Nas dvojica smo se upoznali dok smo u jednom periodu zajedno svirali u Propelerima i shvatili da volimo sličnu muziku kao što su Ernest Ranglin, Skatalites, itd. Dugo sam imao neke ideje koje nisu bile u fazonu Propelera, pa smo se Vuk i ja početkom 2015. godine počeli nalaziti, organizovati svoje sesije i razrađivati te ideje.
Vuk: Meni je oduvek bila neostvarena želja da sviram taj stariji ska, posebno u nekom izdžeziranom stilu. Kao klinci smo bili više pankeri i drugari nisu bili toliko zainteresovani za te neke egzotičnije ideje.
Dušan: Ubrzo nam se na sesijama pridružio klavijaturista Sava Botić, a gde Sava dođe, tu kreće haos! Pohvatao je naše stvari veoma brzo i jednom kada je i on počeo da predlaže svoje ideje, sve se opasno zakuvalo. Upravo to i jeste Deep Steady esencija, imati svoje lične ideje i razvijati iste. Potom smo krenuli u potragu za bubnjarem. Rok bubnjar i naš prijatelj, Marko Marić, je bio zainteresovan i uleteo je u priču iako nikada ranije nije svirao ništa slično. Na naš ambiciozan poziv, ubrzo se na akustičnim sesijama pridružio i Predrag Okiljević na saksofonu, kome su se momentalno svidele teme i naš stil.
Vuk: To je bila prvobitna postava sa kojom smo odsvirali i svoju prvu svirku u klubu Crveni Petao u Novom Sadu, novembra 2015. godine. Sa ovom postavom smo dalje odsvirali i naše prve velike svirke kao što su Exit, Ritam Evrope i Križevci.
Postava se dalje menjala…
Dušan: Negde su vremenom i naše ambicije porasle, pa je došlo do tih promena u postavi. Marko je na bubnjevima radio fenomenalan posao, posebno imajući u vidu da je pre toga svirao samo u rok bendovima. Međutim, baš zbog tih ambicija i nekih drugih razloga počeli smo da se razilazimo.
Vuk: Imali smo kratak period bez bubnjara, od mesec dana, a nakon razmatranja više kandidata na bubnjevima nam se pridružio Zoran Tegeltija.
Dušan: Tu je pre svega presudio karakter čoveka. Zoran jeste sjajan bubnjar, ali mnogo bitnije jeste da je divan, izvanredan čovek koji širi ljubav i pozitivnu energiju. On je prvi koji ustaje i kreće da apludira na našim svirkama sa osmehom koji obara sa nogu! Bez ozbira na okolnosti, uvek je takav.
Vuk: Prema komentarima drugih ljudi, najveća prednost našeg benda jeste što se vidi koliko svako od nas pojedinačno uživa dok svira i Zoran se nekako savršeno uklopio u tu sliku.
Dušan: Potom je sam Bog poslao Matea (Dejan Matić)! (smeh)
Vuk: Nije ga Bog poslao nego Rašković, naš drugar. (smeh)
Dušan: Sava je u jednom periodu radio na brodu 6 meseci i tražili smo nekoga ko bi mogao da nadomesti taj nedostatak. Mate se jednom prilikom bukvalno ušunjao na Deep Steady sesiju i u momentu sam pohvatao sve! To nam je bilo više nego dovoljno da ga primimo u bend. Tako je ekipa kompletirana i u ovom sastavu trenutno radimo.
U studiju tokom snimanja debi albuma (s leva): Sava Botić (klavijature), Zoran Tegeltija (bubnjevi), Dejan Matić (gitara), Dušan Maurić (gitara), Predrag Okiljević (tenor saksofon), Vuk Čuvardić (bas)
Ako bih morao opisati stil koji svirate, rekao bih da je to ska-jazz. Međutim, postoje tu 2 struje, jedna bliža staroj školi pomenutih Ranglina i Skatalitesa, i druga, modernija, donekle i agresivnija verzija koju su utemeljili New York Ska-Jazz Ensemble. Kako biste se vi pronašli u ovim pravcima?
Dušan: Možda će nekoga iznenaditi ovaj odgovor, ali on glasi: nikako! Mi smo bend koji se kači za teme, a ne za ritmove kao takve. Trenutno nam ovi ritmovi izuzetno leže, ali zapravo ne znamo šta će biti u budućnosti, jer smo otvoreni za mnogo toga.
Vuk: Slažem se, ali trenutno zaista kod nas preovladava ska forma bliža formi crne braće, nego formi Evropljana i Amerikanaca koji su to prilagodili nekim drugim stilovima. Naravno, imamo i mi neke intezivnije momente, ali generalno kod nas nema puno frke. To je deo Deep Steady suštine. Mi volimo da kažemo da sviramo nekakav polu-džez, polu-ska (smeh).
Sa stanovišta organizacije i promocije, da li Deep Steady vide kao bend koji može da svira na džez festivalima ili na ska festivalima, na manje ili više kulturnim događanjima, gde se zapravo uklapate u tom smislu?
Dušan: Kad kažemo džez, mislimo zapravo na akademsku javnost. Mi jesmo svirali na džez festivalu u Križevcima, što jeste veliki uspeh, ali kada bi nas pozvali na Novosadski ili neki sličan renominarni džez festival, to bi nama bila neverovatna čast. Iako mi nismo pravi džez bend, mislim da bismo se uklopili u taj program. Ali kada pogledamo naše prethodne svirke, zaista smo svirali na festivalima širokog dijapazona: Exit, Festival Uličnih Svirača, Ritam Evrope, itd. Mi smo praktično devojke za sve (smeh)! Čak mislim da bismo se odlično uklopili i na pank festivalima, da se ljudi malo odmore od šutki i naprave intermeco od neprestanog lomljenja. Mi svakako ne bismo imali ništa protiv.
Vuk: Naravno, pitanje je koliko bi ti ljudi imali protiv.
Dušan: Ne mora ništa da znači. Sa Propelerima smo uspeli da dođemo i do Moto festa, pa smo svirali i na Blokstoku i otvorili vrata za neke druge ska bendove kao što su Samostalni Referenti. Publika nije baš bila sigurna šta treba da radi kada smo nastupali na Blokstoku po prvi put pre 10 godina, ali sada kad su Referenti bili, već je bilo drugačije. Sve u svemu, bitno je da sviraš muziku, da je to iskreno i iz srca i ljudi će to prepoznati bez obzira na njihove glavne afinitete.
Pročitajte:
- NEW YORK SKA-JAZZ ENSEMBLE – „Kako se rodio novi muzički stil“
- SAO PAULO SKA JAZZ – „Muzika bez nacionalnosti, jezika i granica“
- THE TOASTERS – „Bend koji je definisao eru ska muzike“
Skoro ste održali svirku i ispred Britanske ambasade?
Vuk: Tako je. Međutim, to nije svirka koju smo puno promovisali i kojom se mnogo hvalimo jer se pomalo suprotstavlja nekim našim principima. Prvobitno smo se našli na kompilaciji SKCNS domaćih bendova koji sviraju pod uticajima britanske muzike. Britanska ambasada je organizovala događaj povodom rođendana kraljice i izabrali su nas, pored još jednog beogradskog benda sa kompilacije, da sviramo na tom događaju. Nama jeste bilo zapravo super na toj svirci, a mislim da ni budžama koje su se tamo našle nije ništa falilo.
Svirka u novosadskom klubu Foxtrot
Kakve su reakcije ljudi na nešto poprilično novo na ovim prostorima kao što je vaša muzika?
Vuk: Uglavnom nas ispoštuju bar aplauzima, a nekada se i u potpunosti razigraju i nastane pravo ludilo. Samo u retkim slučajevima kada je baš malo ljudi, onda može ostati mlako, prosto se teže razvije atmosfera.
Dušan: Nije bilo puno pucnjeva – da nije bilo uopšte nekakve povratne reakcije. Mislim da se generalno masa slabo kreće, na tome ćemo poraditi. Štaviše, čini mi se da ni ne znaju šta treba da rade uz ovu muziku. A ova muzika je poprilično otvorena, pa možeš stajati i pažljivo slušati, ili pričati sa nekim usput ili ako ti se baš đuska, možeš i đuskati.
Često vašu muziku dovode u vezu sa konceptom elevator muzike. Da li ovo vidite kao negativan ili pozitivan kontekst i koliko mislite da se vaša muzika uopšte može svrstati u taj pravac?
Dušan: Naša muzika sigurno ne liči na elevator muziku. Koncept je potpuno drugačiji. U našem bendu postoje ljudi koji se profesionalno bave pravljenjem elevator muzike i oni najbolje mogu potvrditi pravu razliku.
Vuk: Postoje ti momenti kada se zaređaju solaže i publika verovatno nema za šta da se uhvati, pa malo odlutaju. Ljudi su navikli na frontmena, nekoga u koga će se fokusirati i ko će im zaokupirati pažnju.
Dušan: Često vodim program na svirkama i najavljujem kompozicije, pa veoma često ponavljam publici da uživa. Ako toga nema, džaba sve! I mi što vežbamo i sviramo i publika koja je došla da to čuje. Imamo kompoziciju imena “No Prisoners”, pa me pitaju dosta zašto smo dali baš taj naziv. Jednostavno je, voleo bih da niko nikada ne ostane zatočenik Deep Steady muzike, štaviše, voleo bih da se svi potpuno oslobode kroz našu muziku i uživaju.
U poređenju sa ostalim domaćim rege i ska bendova iz regiona, nekako ste dosta brzo došli do momenta da izdajete debi album, već nakon 3 godine. Nekim bendovima je potrebno i do 10 godina, iz raznih razloga, a često ih prosto albumi ni ne zanimaju, već su zadovoljni svirkama…
Dušan: Nama to izgleda dosta dugo zapravo. Toliko toga se izdešavalo da evo ni sami ne možemo da se setimo svega. Mi smo za ove 3 godine odsvirali gomilu svirki i festivala bez da smo pre toga izdali album, što je neverovatan rezultat! Ali bih voleo da naglasim, sve naše najveće svirke, i sam album koji izdajemo u avgustu su najvećim delom plodovi saradnje sa Studentskim Kulturnim Centrom. Imamo ogromnu zahvalnost prema SKC što nam je sve ovo omogućio i što uopšte postoji podrška mlađim bendovima sa njihove strane. Naravno, kad kažem mlađi bendovi, mislim po dužini postojanja bendova, ne po godinama članova (smeh). Sve to je osnova kulture. Mi smo neopisivo srećni što sve to postoji i što izdajemo album autorske muzike.
Playoff Ska Festival u Beogradu
Debi album sadržaće 9 kompozicija. Da li su sve autorske?
Vuk: Tako je. Sve su autorske stvari. Do sada smo samo jednu obradu snimili, i to za kompilaciju uticaja britanske muzike u Srbiji koju je pravio SKC. Obradili smo pesmu “Selecter” istoimenog benda. Međutim, ona se ne nalazi na ovom albumu. Ne stižemo da se bavimo obradama kada imamo toliko svojih ideja.
Dušan: Upravo to, ali treba imati i veliko poštovanje prema autorima. Treba biti baja pa obraditi standardne Elingtona, Monka ili nekog drugog velikog muzičara. Pokušavali smo to s vremena na vreme i čak nam ide, ali zaista ne stižemo pored konglomerata sopstvenih ideja. I još jedna bitna stvar, jedan novosadski džez muzičar nam je dao veoma dobar komentar nakon slušanja naše svirke, rekavši da nam kompozicije zvuče kao džez standardi i da je uživao podjednako kao da je slušao standarde.
Publika i dalje jako lepo reaguje na ska-džez obrade standarda i to bendovi često čak i zloupotrebljavaju.
Dušan: Ima i toga. NYSJE svira praktično samo obrade. Ali zamisli da mi sada moramo da se takmičimo sa njima. Imali smo priliku se opipamo sa Roterdam Ska-Jazz Foundation i uverili smo da se tu radi o ozbiljno naoštrenim i edukovanim džez muzičarima. Teško je sa njima izaći na kraj sa te tehničke tačke gledišta, ali zato je tu naša autorska muzika velika prednost. Na to pucamo. Da se razumemo, i u našem bendu ima fantastičnih i vrhunskih muzičara koji se muzikom bave profesionalno, ali gledajući mene i Vuka, mi smo još daleko od toga.
Ko je radio produkciju albuma?
Dušan: Sava Botić je u potpunosti sam producirao album. To je ogroman posao koji je on samovoljno preuzeo u svoje ruke. Ušao je u studio sa svojom opremom i napravio pravo malo remek-delo. Velike zasluge za to što album zvuči tako kako zvuči idu njemu.
Kakav je plan povodom promocije albuma?
Vuk: U Novom Sadu nam naravno pomaže SKC. Na Brod Teatru ćemo održati koncertnu promociju 17. avgusta i jako me raduje da će se održati baš tamo. Beograd uvek opipavamo, ali trenutno nemamo još ništa konkretno.
Dušan: Plan je jednostavan. Izdaš materijal sa kojim si iole zadovoljan i pucaš na sve što je moguće. Izdavači, menadžeri, buking agenti. SKC ima infrastrukturu da nam pomogne oko Novog Sada, ali kada je reč o drugim mestima i Evropi, za to već mora više energije da se uloži. Naša muzika može da se svira i bude podjednako prihvaćena bilo gde u svetu.
Vuk: To nam i jeste jedan od ciljeva. Pokušaćemo da gađamo i izdavače i agente napolju, jer verujem da se već sada vrlo lako možemo organizovati da odsviramo evropsku svirku tokom nekog produženog vikenda. Bitan preduslov je da naša muzika dopre do pravih ljudi.
Kada je reč o singlovima i spotovima?
Dušan: Našu muziku smatram umetnošću i samim tim i spotovi moraju ispratiti taj nivo. Neće to biti klasični spotovi na kojima se mi kezimo i sviramo, već će biti ozbiljni spotovi sa porukom, nešto u formi kratkog filma. Biće to autentičan rad režisera i reditelja koji će svoje autorske slike o našoj muzici preneti na film.
Vuk: Sigurno nećemo otaljavati sa spotovima i praviti ih po svaku cenu samo da bismo imali spotove. Naravno, otvoreni smo uvek za sve ideje. Ako neki autori koji se bave videom budu inspirisani našom muzikom i žele da nekako doprinesu, naravno da ćemo pokušati da ostvarimo saradnju. Nikola Džafo i Art Klinika su već tražili našu muziku kao podlogu za svoj autorski video i naravno da smo dozvolili. To je cela poenta!
Kada smo već kod umetnika, Slavko Krunić radio je omot za album?
Vuk: Slika koja se nalazi na omotu već postoji od ranije. Slavko nam ju je poklonio i sam predložio da bude omot za naš album, što nam je na prvu leglo. Slavko je inače naš poznati slikar, blizak prijatelj benda, Beograđanin, koji poslednjih godina živi i radi u Novom Sadu.
Dušan: Radi se o svetskom šmekeru koji sluša jako dobru muziku. Dugo se bavio organizovanjem ska svirki po Srbiji.
Vuk: Već je radio omot za Toasterse, mislim i Rotterdam Ska-Jazz i verovatno još neke bendove, tako da nam je velika čast što nam je upravo njegova slika na omotu albuma. Prosto se savršeno uklapa u Deep Steady osećaj. To je to, bez dvoumljenja.
Ako imate nešto da dodate za kraj…
Dušan: Dodao bih samo da sam presretan što su svi ovi ljudi sa mnom i što imamo priliku da zajedno stvaramo svoju autorsku muziku. Izaći na binu i gledati reakcije publike na ono što si ti radio sa svojim ljudima je neprocenjiv osećaj. Kada bih to mogao raditi za život, bio bih najsrećniji čovek na svetu.
