IZVEŠTAJI SA KONCERATA RECENZIJE

DEEP PURPLE u Beogradu – Savremena nijansa ljubičaste

Written by Hardwired Crew

Ugledavši na bini petoricu ljudi u poznim godinama, kako svim srcem i snagom u sebi nesebično daju svaki gram energije za ono što su najveći deo svog života radili, počele su se razmnožavati  misli o tome koliko ćemo danas atraktivnih i aktivnih bendova, čiji su u članovi u punoj životnoj i radnoj snazi, imati prilike da vidimo na bini u njihovim šezdesetim.

Rock kakav je nekada postojao, u vreme kada je to bila buntovna muzika koja je pretpostavljala određeni stav i način predstavljanja sebe prema svetu, iščezao je u raznoraznim oblicima svojih reinkarnacija kroz razdoblja. Ono što je ostalo od njega, osim na pločama, uvek vredi čuti uživo, koja god postava benda nastupala, ma koji muzičar koji je bio deo tog sveta, za kojim mnogi čeznu, ponudio deo arhaično čarobnog opusa.

** FOTOGRAFIJE SA NASTUPA DEEP PURPLE **

DEEP PURPLE je jedan od malog broja bendova iz perioda usijanja rock muzike kada su muzičari stvarali neverovatnu muziku i čiji su rifovi postajali klasici i inspiracija za sve ono što je u istoriji gitarske muzike sledilo. Iako su turbulentne promene postave pratile ovaj bend i iako Jon Lord, jedan od originalnih članova benda koji je postojano propratio sve muzičare koji su dolazili i odlazili iz njega, nije više među nama, koegzistentni trio sa gotovo samog početka benda uspešno nastavlja da okuplja svoju mnogobrojnu publiku.

Kombank arena nije bila toliko obećavajuće ispunjena ljudima kada su se skoro tačno u osam sati na bini pojavili POP STAR. Ne toliko dinamičnom svirkom i zvukom u koju bubanj gotovo da nije prodorno dopirao, svoj polučasnovni set su odsvirali kao na priredbi. Skoro nikakva interakcija sa publikom bila je razočaravajuća i odavala je utisak kao da bend zapravo ne želi da bude ispred svih tih ljudi, kojih nije bilo tako malo. Ni pogled, ni osmeh uperen publici, nije dobar način da nagovorite slušaoce i gledaoce ispred vas da treba da dođu na vašu svirku ako im se za to ukaže prilika. No, i pored toga, Pop Star je zvučao spremno usvirano i zategnuto.

** POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE SA NASTUPA POP STAR **

Nešto malo posle devet, za kada je inače i bio najavljen početak koncerta jednog od tri najveća benda sa britanskih ostrva, nakon skoro četrdeset pet minuta strpljivog čekanja obožavaoca, na velelepnu binu okupanu predivnom igrom spektakularnih svetala, izašli su Deep Purple. Predvodio ih je Ian Gillan, koji je skromno i jednostavno odeven u svojoj trenerci i majici jedva odavao utisak velike rock zvezde, ali isto tako svim srcem pevao uporno pokušavajući da dosegne visine koje je u mladosti s lakoćom mogao, boreći se sa teškoćama koje donose godine. Bilo je zapravo dirljivo lepo videti tu i dalje plamsavu strast i ljubav za muzikom. Neki bi možda rekli da to nije strast niti ljubav, već samo potreba da se stara slava još koliko može unovči, ali ja želim da negujem misao da sve to ne bi uspevalo da opstaje toliko dugo vremena s takvim kvalitetom da upravo nema tih esencijalnih pokretača. Na kraju krajeva, biti muzičar u bendu kojem se publika divi i poštuje ga je jedna od najtežih i najprepredenijih profesija. Roger Glover je vešto baratao svojim basom, uživajući u svakom kontaktu sa publikom, bilo da je on bio kroz osmeh ili pogled. Steve Morse gotovo da nije gubio dečački osmeh s lica koji je isijavao radošću toliko da ste morali poverovati da je srećan što se nalazi ispred vas i ima priliku da vas zavede, očara i hipnotiše svojim vratolomnim solažama. Soliranja je možda bilo malo previše, ali pak, to je Deep Purple, pa se teško nešto manje od datog moglo očekivati. Ian Paice je šeretski sakrio svoj pogled ispod tamnih naočara i gotovo zaprepašćivao tehnički i fizički zahtevnim bubnjarskim deonicama koje su vrištale ispod njegovih palica. Don Airey je virtuozno potapao dirke hamonda svojim magično brzim i spretnim prstima stvarajući čaroliju tonova na svom fasinantnom instrumentu.

Prva polovina koncerta bila je mirnija u smislu da se eksplozija pesama koje su skoro svi jedva čekali da čuju našla upravo u drugom satu koncerta. Iako su neke pesme možda bile priželjkivane i očekivane, pomalo je razumljivo zašto su bile preskočene i izostavljene. Premda je ovaj koncert bio deo turneje povodom novog albuma „Now What“ (2013.) bend nije previše potencirao  na novim pesmama. Ipak, koncert je otvoren sa „Après Vous“, jednom od pesama sa pomenutog albuma. Sledile su “Into the Fire”“Hard Lovin’ Man”“Strange Kind of Woman”. Nakon još jedne pesme sa poslednjeg albuma, “Vincent Prince”Steve Morse je odsvirao svoj gitarski solo. Skoro da je svaka pesma na koncertu bila obogaćena za improvizaciono soliranje i virtuozno predstavljanje ali ovo je ipak bio odvojen trenutak. Kada je odsvirana “Mule” došao je red da se predstavi i Ian Paice za bubnjevima, upravljajući tako vešto svojim instrumentom da je bilo neverovatno pomisliti, ali inspirativno za saznati, da šezdeset petogodišnji čovek ima toliko snage i energije u sebi.

** FOTOGRAFIJE SA NASTUPA DEEP PURPLE **

Svečano najavljenja bila je pesma posvećena preminulom klavijaturisti, jednom od kompozitora i osnivača benda, Jon-u Lord-u pod nazivom „Above and Beyond“. Na video bimu se mogao videti Lord-ov  portret sve vreme dok je pesma trajala, a onda je Don Ayrey imao svojih nekoliko minuta veštog manvrisanja besprekornim hamondom, nakon čega je njegovo muziciranje spontano skliznulo u prve note čuvenog hita „Lazy“. „Hell to Pay“ je pratila ovu pesmu nakon čega je Ayrey ponovo imao prilike da začara publiku neverovatnom sposobnošću svojih deset prstiju da stvori tako skladne i divne melodije.

„Perfect Strangers“ je zaista zatalasala i razmrdala sve prisutne, iako je to bila jedna od pesama na kojoj se evidentno čulo da je glas Ian-a Gillan-a ostario. Svakako je posle nje bilo previše ambiciozno očekivati „Child in Time“ na primer, premda je to bila jedna od par pesama koje su falile da zablista u punom sjaju brilijantni opus ovog benda na koncertu. „Space Tracking“ je bila samo blagi prelaz ka pesmi sa najpoznatijim i sigurno najsviranijim rifom u istoriji rock muzike „Smoke on the Water“. Publika je bila oduševljena, to je bila jedna od onih pesama na koje se željno i nestrpljivo čekalo. Svi u bendu su imali raznežene osmehe na licima kada su videli skoro potpuno punu arenu u Beogradu kako peva zajedno sa njima. Veovatno je to oduševeljenje publike ono što pesmu koja je odsvirana toliko mnogo puta ipak ne čini dosadnom i monotonom iz večeri u veče, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju.

Bend se brzo povukao sa bine, Ian Gillan se ponovo obratio publici sa iskrenim i srdačnim rečima zahvalnosti, ali ona nije dugo ostala prazna, budući da su se na radost publike i nakon usklikivanja, Deep Purple ubrzo vratili sa legendarnom „Hush“, snimljenom davne 1968. godine kada je objavljen debitantski album „Shades of Deep Purple“ dok je još u bendu bio Ritchie Blackmore, koji je i dao ime bendu. Konačno je i Roger Glover imao bas solo, vragolasto komunicirajući sa publikom, a poslednja svirana pesma bila je, takođe gromko ispraćena od strane publike, „Black Night“. Bis je trajao malo duže nego što inače studijski snimci ovih pesama traju jer je soliranje, eksperimentisanje i improviziranje bilo sveprisutno u svakoj od njih. Nakon dvočasnovnog seta, koncet je bio završen.

Bilo je svakako lepo videti Deep Purple u ovom izdanju i čuti neke od najboljih rock pesama ikada uživo izvedene od strane originalnih muzičara, i onih koji to nisu, ali koji iza sebe imaju dovoljno legendarnih broševa u karijeri. Koncert nije bio prepun spektakularnih i ekstravagantnih iznenađenja, ali je bio dostojanstveno dobar na nivou onoga što dolikuje bendu sa takvom reputacijom, muzikom i stažom. Bez sumnje jedan od onih koncerata za pamćenje.

Piše Milica Marić

** FOTOGRAFIJE SA NASTUPA DEEP PURPLE **