DANZIG
„Black Laden Crown“
Hard Rock / Heavy Metal
(Nuclear Blast 2017)
Pevac Sofronije bi rekao “Dva put ništa je ništa! Matematika je jasna! Crva nije ni bilo“. Ja bih na to dodao samo – zašto brate Danziže???
Pamtim to kao da je bilo danas, kad je babo Danzig otiš’o od nas. U ruci mu piva, za reverom značka FK Samhainevo…pevušio je Jerry Only leta gospodnjeg osamdeset treće. Kao u pesmi matičnog benda, All Hell Breaks Loose (u slobodnom prevodu – sve je otišlo u kurac), Jerry i Doyle su osnovali Christian heavy metal bend (???) pod nazivom Kryst the Conqueror, da bi posle neuspeha ušli u svakakav biznis, od kečera do prodaje autorskih prava na Misfits majice Walmart lancu.
Kratkotrajno su Misfits opet uspeli da zainteresuju novu publiku dok je na vokalu bio Michale Graves, ali nakon njegovog odlaska, Jerry je postao neka vrsta Misfits Bregovića pa je okupio svoj orkestar za svadbe i sahrane zadržavajući pravo na ime Misfits. Tako je tezgario širom sveta, kao glavni vokal benda (koje smo imali prilike da vidimo u Beogradu gde je Dez Cadena / ex Black Flag bio na gitari a Marky Ramone svirao bubnjeve).
DANZIG je s druge strane imao više nego solidan restart karijere nakon što je otišao iz matičnog benda. Samhain je sa samo dva albuma dostigao toliko kultni status da su velike diskografske kuće već stajale u redu za njihov potpis. Uspehu je doprinela i činjenica da su veliki fanovi Samhain bili i Burton i Hatfield . James Hatfield i pisac ovih redova se razlikuju u mnogim stvarima (on je bogatiji a ja sam mlađi, lepši pametniji i što je najvažnije- skromniji) ali ono što nam je zajedničko, je ljubav prema mnogim Danzigovim muzičkim fazama.
Bend Danzig je suštinski samo promena imena koja se desila Samhainu i sa marketinške tačke gledišta verovatno promena na bolje. Prva tri albuma su klasika kojima je Danzig bukvalno utro put ka stoner/doom zvuku, mada da ne filozofiramo previše- najbliže što žanrovski možemo da smestimo prve Danzigove albume, bi bilo hard rock /heavy metal sa dosta blues uticaja…ali donekle to i jeste osnova stoner žanra pa i sludge metala. U stvari granice između ovakvih (pod)žanrova su toliko nedefinisane da je na Redditu cela debata oko toga. Ja baš ne bih gubio vreme kontemplirajući o ovakvim glupostima.
Daaakle…prva tri albuma su jebena klasika. Zdravo doviđenja. Nakon toga počinje nekakva „isto to samo malo drugačije“ faza benda gde sam ja totalno pogubio konce ko šta koga i kako, da bih retroaktivno preslušao sve te albume tamo negde 2010 kad je izašao Deth Red Sabbaoth koji me stilski podsetio na neku lošu kopiju nekada moćnog Danziga. Nakon tog ne baš prijatnog muzičkog susreta sa nekadašnjom muzičkom legendom,, pronašao sam ostatak diskografije i preslušao ih za jedno popodne dok sam turpijao nokte na nogama.
Verovatno me to turpijanje i zanelo previše pa sam nakon tog popodneva stekao utisak da ostatak diskografije od trećeg albuma naovamo i nije toliko loš. Ipak, kad sam bez turpije seo da ozbiljno preslušam albume, grdno sam se razočarao i shvatio da su dobri samo za turpijanje noktiju.
To nije moj Danzig, vikao je onaj klinac iz mene. Pokušavao sam još nekoliko puta ali rezultat je bio isti. Tužan, digao sam ruke.
Skeletons album obrada je izašao 2015 i na neki čudan način me opet vratio obožavanju Danziga. Mnogi kažu da je taj album iz 2015 njegov najgori album ikada, ali ja odbijam da verujem da je album onoliki krš kako zvuči. Jednostavno odbijam da poverujem da je neko sa toliko godina staža i iskustva na sceni snimio nešto što zvuči kao da sam ja sa 13 godina nakon tri vinjaka pokušao da odsviram sve instrumente i otpevam sve vokale snimajući se pritom naizmenično na dva kasetofona. Bukvalno!!!!
Majke mi, pomislio sam da je Skeletons namerno smišljena zajebancija. Kao što sam mislio da su fotke Danziga koji kupuje pesak za svoju mačku u stvari smišljena samoparodija.
Ali nisu.
Ovaj čovek tone sve dublje i dublje. Njegov sumrak je gori od puta kojim je nekadašnji klavijaturista Viktorije zastraniio nakon kokainskih noći i postao pevačka ikona mafijaškog dela Srbije sa himnom „Kuda idu ljudi kao ja„.
Primećujete da uopšte ne govorim o novom albumu? Uprravo zato što to pokušavam da izbegnem, ali jebi ga moram. Ovo bi trebala da bude recenzija o Danzig albumu iz 2017 a u stvari je sve samo ne to.
Jer ne mogu, ne mogu, razočaran sam.
Pokušavam da nađem neko opravdanje da dam makar dve zvezdice a da to nije zbog stare slave.
Stani brate, odmori. Nije ti odavno više dvadeset a ni trideset. Tvoj glas sad zvuči kao loša kopija loše kopije od Danzigove loše kopije. Tekstovi su ti isto prežvakano sranje. Muzika bi bila pristojna da je ne ubija produkcija iz hiljadu trista pedeset i četvrte sa kojom se pride igrao prstenastorepi lemur povlačeći reglere u finalnom miksu na mikseti. Sve to zajedno daje osećaj kao da je snimao na plastičnom PC mikrofonu marke Genius, nekad hodajući po sobi a nekad u nastupima alkoholičarskog ludila, preblizu tog istog mikrofona.
Ipak, na osnovu Danzigovih ranijih radova kao i činjenice da je ovaj album ipak značajno manje loš (da ne kažem bolji) od onog đubreta sa obradama iz 2015, Danzig dobija dve zvezdice. Moram, jednostavno moram. Ne mogu da mu dam keca.
Piše Teodor Radović
Lista pesama:
01. Black Laden Crow
02. Eyes Ripping Fire
03. Devil On Hwy 9
04. Last Ride
05. The Witching Hour
06. But a Nightmare
07. Skulls & Daisies
08. Blackness Falls
09. Pull the Sun
Pevac Sofronije bi rekao “Dva put ništa je ništa! Matematika je jasna! Crva nije ni bilo“. Ja bih na to dodao samo – zašto brate Danziže???
