Duboko gazeći u drugu deceniju postojanja, NADIMAČ su jedan od najuspešnijih thrash metal sastava kod nas. Imali su čast da dele binu sa velikanima kao što su Tankard, Hatebreed, Napalm Death i Sodom, no i uprkos tome su ostali „duhoviti i vedri ljudi“ sa kojima često možete podeliti zidarac ispred dragstora. Ove godine su izdali novi album pod imenom „Besnilo“ za kultnog španskog izdavača XTREEM Records, koji promovišu koncertima u Beogradu i Novom Sadu. To je bio povod da sa frontmenom Danilom Trbojevićem, poznatijem u ekipi kao Dača, o besnilu, porocima i temama o kojima niko drugi ne želi da priča tokom opuštenog ćaskanja uz pivo na Kalemegdanu. Jer kako drugačije?
Nadimač | Foto: M. Marković
Nedavno ste objavili novi album pod imenom „Besnilo“. Šta vas je razbesnelo?
Danilo Trbojević: Šta nas je konkretno razbesnelo? Kako si me zatekao, hah. Poenta je u tome što nismo imali zastoj kada smo bili opušteni pa nas je nešto tek sad razbesnelo. Više naziv albuma dođe kao stanje kontinuiteta, kao dijagnoza. Ipak to nije neizlečivo stanje. Kada pogledam, prošli album je crnji nego oni pre njega a crnji je i od ovog zadnjeg. Crno je i sad, ali smo želeli da ovaj album ide u drugaćijem smeru. Kada smo pravili ovaj „Besnilo“ naravno da je bilo crnila i besa ali je akcenat ovaj put bio na energiji više nego na pasivnom prenošenju mraka koji nas okružuje.
Kada je sve crno, dosadno je, kukaš i sranje ti je. I onda ne daješ ništa drugo ljudima osim tuđu muku. A ovaj zadnji je bio baš crn i to nas je malo smorilo. zato smo i gledali da na „Besnilu“ bude ujednačen odnos loših stvari i kreativnog besa ali i crnog humora. Pretpostavljam da bi odgovor bio da su nas životne okolnosti i elementarno sazrevanje dovelo do toga da se osećamo besno najviše zbog nepravde koju vidimo svuda oko nas. Cilj ipak nije da se to nastavi već da kroz naredna izdanja pokušamo da nađemo način na koji taj bes može da se kanališe kreativnije.
U suštini pitanje je suvišno, svi živimo ovde i znamo kakva je situacija, te imamo razloga da budemo besni. Samo što mnogi taj bes potiskuju.
Dača: Izraz bes u kontekstu koji mi korstimo je višeznačan pošto npr. postoje ljudi koji imaju para, ali su prosto besni. Svejedno se ne osećaju dobro. Postoji određena socijalna praznina u nama koja izaziva ovo stanje, neki popune to novcem, neki „uspehom“ neki time što su iznad nekog drugog itd. Ne osećam se ni ja dobro, zato sam besan ali čak mislim da ni pare to ne bi popravile. Samo bih imao sigurnost na materijalnom planu, ali bih svejedno video šta mi se ne sviđa, ono elementarno, život koji nam drugi kroje. Ljudi se tako uhvate nekih trivijalnih stvari a ne vide širi kontekst. Boli me kurac za fontanu, to mi je najmanji problem u životu. Mislim da nas pritiska činjenica da živimo na Balkanu i da smo danas sve više svesni koliko ništa zapravo ne zavisi od nas, nego od neke tamo vlasti, a da ništa zapravo ne zavisi od njih nego od neke tamo evropske institucije izad, nad kojom je opet neki američki, ruski ili čiji već interes.
Opet, i pored sve ozbiljnosti, i dalje negujete humor koji krasi bend od početka. Nije sve predstavljeno kroz tamnu prizmu, već ima neki interesantan, humorističan obrt.
Dača: Humor i jeste jako oruđe samokritike ili šire socijalne kritike, posebno u totalitarnim sistemima ili bezizlaznim situacijama kao što je naša. Neki tekstovi deluju više ili manje apstraktno ili neozbiljno, ali često se iza krije drugačija poruka ili tema. Npr. imamo pesmu „Krv do kolena“ sa prošlog albuma, gde se uopšte ne radi o nekom epskom krvoproliću, već o određenoj metaforičkoj odrednici vampirizma kao političkog termina. Koliko god ja hteo da to bude ne znam kako, ne mogu da se foliram i pravim prosto duhovite tekstove koji su potpuno izolovani od realnosti. Neki tekstovi su o piću i pravljenju sranja, što je ok, jer je realno, a neki su namerno apstraktni ili apsurdni, ali u suštini i oni imaju svoje poruke.
Ljudi gledaju na primer Tankard kao prostodušni duhoviti bend, pivo smejanje i ništa više. Oni iz Tankarda su možda živeli u sličnom, represivnom društvu, u vreme kada je bila podeljena Nemačka. I kada pogledaš njihove rane tekstove, tu ima pesama o bivšim devojkama, horor filmovima i to. Ali imaš i ekološke, antireligijske i političke pesme gde su tekstovi provučeni kroz prizmu humora. Na isti način, i nas ljudi koncpiriaju ovako ili onako, ali ne možemo izbeći činjenicu da smo okruženi sranjem i govnima a opet da smo po prirodi relativno duhoviti i vedri ljudi.
Meni je na primer najviše tekstualno utisak ostavila „Žuta kuća“, dok sam je slušao u pozadini bez teksta shvatio sam da je to neka horor priča. I onda kada sam pročitao tekst skontao koliko je zapravo do jaja duboka tema.
Dača: U metalu i panku postoji određena razlika u pristupu temama. Pankeri su direktniji/siroviji a metalci su apstraktniji u izrazu. Postoji ipak neka cenzura o čemu ne treba pevati ili u sta dirati. Tako je i danas, kao treba biti eksplicitan na raznim poljima, ali često ne na nečemu što je stvarno bitno. Tema žute kuće i marginalizacije kidnapovanja ljudi sa Kosova i prodaje njihovih organa je traumatična jer svi kao znamo za to, i javi znamo da ništa ne možemo da uradimo. Dakle, ti ljudi su raskomadani i poslati u delovima nekim milionerima da bi ovi mogli da šmrču kokain sa striptizeta još par decenija. To je pesma o strukturi krivice i zaborava koji zajedno utiču na to da žrtve iznova budi ponižene. Meni je taj tekst super jer volim da napravim tekst o nečemu gde imaš građu za istrživanje a što je i dalje traumatično i marginalizovano. Kad imaš građu možeš da napraviš tekst o čemu hoćeš. Za tekst o aferi „Žuta kuća“ morao sam da istražujem malo, pa sam gledao dokumentarce, ispovesti i izveštaje i to mi se super uklopilo u tu priču o tome koliko je bitna ta politika selektivnog sećanja, identiteta i „političkog i ekonomskog života mrtvog tela“. Mislim da je primer manipulacije i zataškavanja afere gde ljude kidnapuju, vade im organe kao u klanici a potom to plasiraju kao proizvod namenjen crnom tržištu u EU i svetu, toliko jeziv, upravo jer se nalazi na margini Evrope i na margini pojmljivog, da zapravo sadrži elemente horor priče, ali .. stvarne. Morao sam da se odlučim za ugao iz kog pričam priču, i ispričao sam je iz ugla žrtava koje čekaju da se rasplete klupko tajne jer bi samo na taj način njihove duše (simbolički rečeno) mogle biti smirene a ne aberantne.
Nadimač na Srpskom Metal Festivalu 2014. godine, photo Aleksa Vitorović
S te strane i tekst „Prvi put s kevom na šemu je važna“ za ovu priču. Da li je zasnovan na istinitom događaju?
Dača: Pa jeste, što je najgore od svega. Ne mogu da otkrivam za koga je vezan i ko je to radio. Pesma nije posvećena veličanju opijata kao takvih. Radi se o tome koliko je to zajebano kad ti živiš u nekoj usranoj zemlji i ne možeš da nađeš normalan posao za koji si se školovao. I sad, neko bitan, sestra, ćale ili keva ti npr, obole od nečega. U takvoj situaciji ti očigledno ne možeš da dobiješ lek jer je ili skup ili nenabavljiv ovde, ali kako onda da ublažiš nekome bol. Ti imaš zakonsku odrednicu koja kaže da ti nekome ne možeš da ublažiš bol zato što je to nelegalno. Sve bi to bilo ok da odnos ilegalno-legalno predstavljaju jednako samo odraz određenog diskursa koliko i dobro-loše, tj. veštačke su socijalne opozicije koje se razlikuju od kulture do kulture.
U slučaju ove pesme, ti nabavljaš nešto da bi drugoj osobi nekako pokušao da pomogneš bez obzira što ne postoje dokazi da sigurno pomaže, ali to je očajnički potez. Naravno, ukoliko pokušaš da nekom nabaviš to nešto, izlažeš se riziku da te uhvate i oteraju na robiju ili ti makar prikače nešto što će dalje uticati na tvoj život, a samo si želeo nekom da pomogneš. Sa druge strane, smešno je da je trava npr. droga a sve one tablete i sranja koja nam prodaju kao jedino rešenje, ne smatraju drogama, ili da se alkohol ili cigarete koji takođe imaju socijalne i zdravstvene posledice po korisnika konotiraju kao tradicionalni ali legelni poroci, i deo tržišta na kom se još tradicionalnije dobro zarađuje. Pesma takođe govori i o našem bednom zdravstvenom sistemu i tradiciji nepotizma i korupcije koji idu u korak sa određenim profesijama. Ta pesma je zapravo o bedi malog čoveka kada dođe do stvari koje su zapravo važne.
A sranje je što su mnogi otkrili da im pomaže i pritom nije štetno, a sa druge hiljadu njih koji su navučeni na lekove, konkretno antidepresive, posebno u Americi. Koliko se njih roknulo od toga?
Dača: Ako mene pitaš, ja bih pre ukinuo alkohol nego vutru. Ne zato što je vutra bolja, volimo mi i alkohol, očito, nego zato što je alkohol toliko zastupljen kulturološki a toliko destruktivan. Kažu tradicija. Ta tradicija ne traje oduvek i neće trajati zauvek, čak ni one rakije u koje se kunemo. Ok je rakija i vops dok god ti ne popunjava tu individualnu potrebu ili nedostatak koji imaš. Drugim rečima, dok te ne dopunjuje kao osobu, to je onda smor kao i svaka droga. To je problem, ne možeš da zabraniš ili legalizuješ nešto a da propustiš da rešiš najvažnije a to je uzrok potrebe. Ovde ne govorim o kulturi umerenog pijenja ili zabavi već o zloupotrebi supstanci. Msm, i mi pijemo, ali smatram da svako društvo ne treba da sankcioniše upotrebu ilegalnih supstanci već da krene od uzroka potrebe za upotrebom istih, a tu su različiti uzroci ali ih je većina socio-ekonomski uslovljeno. Drugim rečima, kad budete imali sređenije i funkcionalnije društvo u kom ljudi ne trpe socijalnu represiju i indoktrinaciju imaćete i mnogo manje problema sa korisnicima ovih ili onih supstanci.
Sa zabavnih na dosadne, birokratske teme: novi izdavač, prilično etablirani izdavač i malo ozbiljnije odmah deluje i priča oko promocije, tekstova na engleskom u knjižici. Kako je došlo do te saradnje?
Dača: Pa posle izdavača iz Kine i Grčke album nam je izdao nemački label. Izdavač, odnosno izdavačica iz Nemačke je super radila svoj posao, ali je zapala u finansijsku krizu. Mi nismo želeli da joj budemo dodatni teret budući da pevamo na srpskom i da to na zapadu ne prolazi i u dogovoru sa njom našli smo drugog izdavača. Španac vlasnik XTREEM Records-a je svestan da ljudi ne kupuju bendove koji ne pevaju na engleskom, a još manje na srpskom, ali jednostavno voli to što radimo i izdaje nas bez obzira na sve. Mi ne dobijamo ništa više ni manje, samo smo sigurniji što se tiče distribuicije putem neta ili po festivalima širom sveta, što je super. I dalje ćemo pevati na srpskom, a ako labeli prestanu da nas izdaju, sami ćemo rezati diskove.
A Španac koji vodi XTREEM, Dave, je lik car, skoro 30 godina peva u death metal bendu Avulzd i piči po svetu ali svjedno stiže da vodi i label ali i da priča sa ljudima o muzici ili bilo čemu drugom. Najnormalniji lik ikad, sluša i metal i pank i grind, sve. Šta god da smo mu pomenuli od promocije ili ideja njemu se svidelo. Rekao sam mu i za potencijalni spot o čemu se tu radi, i da je kontraverzna tema, a on svejedno složio da će ga promovisati. Neviđeno, ništa mi nije bilo jasno iskreno. Al eno npr. on ima praksu da promoviše izdanja preko specifičnih sajtova za koje mi praktično do sada nismo ni čuli, a izgleda da ih ljudi zapravo dosta posećuju. Kapiram da imaju dosta ljudi koji to čitaju, ali nisam uopšte razmišljao u tom pravcu. Razumem kada bi okačio na MetalSucks ili Blabbermouth da bi to bilo drugačije, al kontam da mi takvu ekipu zaista ne zanimamo jer nit smo popularni nit kontraverzni.
Da, za njih ti već treba neka žvaka, ili neki gimmick.
Dača: Da, da se svi skinemo goli ili da se useremo na bini ili prinosimo žrtve maorskim idolima pa da posle kažu – „SKANDAL – srpski bend zasrao binu (VIDEO+)“. Kapiram da bi jedino to možda prošlo.
Nadimač uživo u Beogradu 2014. godine, photo Marko Ristić
Na novom albumu u bukletu imate tekstove(prevode) na engleskom, da vam lik ponudi da radite album na engleskom da li bi razmislili o tome?
Dača: Znaš šta je fora, nije to prvi put da nam neko to pomene. Na prvom albumu smo imali prevode pesama na kineski. Kao, boli nas uvo za npr. dve milijarde ljudi koji pričaju engleski na svetu, hajde da uradimo za milijardu i po koji pričaju kineski haha.
Ovaj put je Španac rekao da bi bilo dobro da bude i prevoda da bi ljudi u svetu mogli da kontaju o čemu je reč. Sad koliko će ljudima to biti interesantno, ne znam. I na prošlom i na ovom albumu imamo objašnjenje o čemu se tu radi, pa koga zanima, zanima. Ubacili smo i spisak dodatne literature u vezi tema pesama, pa koga zanima neka čita.
Da li bi nam bilo gotivno da izdamo album na engleskom? Iskreno ne. Ali bilo bi mi super da jednog dana izdamo best of na engleskom čisto zbog stranaca koji nas slušaju godinama a pojma nemaju o čemu nam se radi u pesmama. Samo ne znam koje bih pesme izdvojili kao omiljene, nama su omiljene pesme koje ne sviramo uživo ili makar ne često, hah.
Koja je generalno reakcija ljudi na nepoznat jezik? Mnogima je tekst integralni deo muzike i zbog njega i slušaju.
Dača: Slažem se, ali imaš i ljude koje ne zanima. Volim i komplikovane i manje komplikovane tesktove ali su mi ono svakako integralni deo svakog muzičkog zapisa (osim instrumentala naravno). Dopunjuju mi doživljaj muzike. Npr. pustiš Discharge, nisu to neki mega dubokoumni tekstovi ali gađaju suštinu i to je jako dobro za ono vreme. Da nema Discharge-a ne bi bilo Exploited-a, a da nema Exploited-a nema ničega što valja kurcu, bar što se tiče takve, brze i besne muzike. Ima i bendova koji komplikuju jer ne umeju da na jednostavniji način kažu šta žele, ili ne znaju šta žele da kažu, ili zapravo ništa i nemaju da kažu. Revolucionarne stvari su jednostavne, ne komplikovane, zato ih je i teže napraviti. U tom smislu, meni su tekstovi važni čak i kad deluju trivijalno, a definišući su mi kad su dobri ili višeslojni.
Ima ljudi koji su u fazonu da im je jako bitno šta pevamo, drugima ne. A stranci koji ne razumeju, jasno im je da se nešto dešava ali im nije jasno šta. Mislim ipak da stranci najviše o temama pesama saznaju preko vizualnog identiteta benda a manje preko tekstova.
Kada smo svirali u Grčkoj sa Tankard-om lik kome sam davao intervju je preveo tekstove jer ga je interesovalo o čemu se u njima radi. Tako i mene interesuje za neke bendove. Recimo Ratos De Porao ima i englesku verziju pesama pa tako skontaš o čemu pričaju. Prevodio sam npr. pesme Terveet Kädeta ili nekih drugih bendova i onda skapiraš da to nije ništa revolucionarno ali ti svejedno zvuči dosta specifično. U tom smislu ima ljudi koji se cimaju da skontaju o čemu pevamo, ali mislim da su u manjini.
Postava benda Nadimač
Najavili ste takođe promene u vidu akustičnih gitara i ženskih vokala. Odakle to?
Dača: Nas četvorica imamo sličan a različit ukus u muzici. Ja, Zec i Draganče se slažemo u nekim stvarima, volimo thrash ali volimo i hardcore punk, grindcore i to. Ćora voli iste stvari, ali pošto je gitarista i muzičar voli progresivniju muziku. Ćora najbolje od nas svira svoj instrument i zato smo smišljali šta bi bilo zanimljivo još ubaciti novo na gitari a da nije zastupljeno. Odlučili smo se za akustične gitare jer one služe da akcentuju tenziju, a i bez tih predaha, samo nasilje i agresivnost pesama udave i sve postane ravno i monotono. Ne možeš slušati nasilje trideset minuta da te ne smori. A onaj glas na početku je Ćorin, nije moj. On može da se smiri, i da proceni koliko vremena ima da sve ispriča razgovetno, ja ne.
Hteli smo i neke bizarne instrumente, ali imali smo jako malo vremena zbog roka za album. Ima fore, uvek postoji mogućnost da ćemo da snimimo neki naredni album. A za ženski vokal. Uloga žena na sceni svedena je na publiku, čast izuzecima. Hteli smo da pozovemo neku devojku ne samo zato što je devojka već zato što dobro peva i svakako svojim glasom doprinosi na višedimenzijalnosti pesama. Jelena iz Void Inn-a rastura kakav vokal ima i stvarno može da peva svašta i to sa mudima, zato smo je i zvali. Dali smo Jeleni da posluša muziku i pokazali joj gde otprilike ide tekst. Hteli smo da peva neki prateći vokal, da nešto naglašava durgačije kao ja i da ima deonicu gde peva ona. Ona peva i u „Žutoj kući“ ali i u nekim drugim pesmama. Imali smo i jednu pesmu koju smo napravili na snimanju a gde ona peva glavni vokal a ja pomoćni. Bubnjar sedne i osmisli kako i šta bi i snimi nakon njega se snime bass i gitare a posle ja osmislim način pevanja i tekst. Tako je nastala pesma „Revolucija u izlogu“, ona traje dva oko minuta.
Kakvi su planovi za promociju albuma u Božidarcu?
Dača: Eh da, približava se petak i promocija albuma u Beogradu u Božidarcu, a potom i sutradan u NS. Iskreno, čini mi se da Beograd ima alarmantan deficit sa mestima za sviranje, na prvom mestu zbog toga što više nema kultnog SKC-a i Akademije. Ipak, na sreću smo uspeli da ugrabimo termin u takođe kultnom Božidarcu i dobijemo priliku da sviramo na velikoj bini u svom gradu. Strava je i što ćemo svirati sa drugarima iz Pančeva, Goatmare & The Hellspades, sa kojima smo i ranije delili binu, ali i sa kultnim SMF-om sa kojima delimo binu po prvi put. Postoji mogućnost da to vece snimimo neki live video za spot ili nešto al’ otom potom.
Nedavno ste objavili novo izdanje prva tri albuma i majica u saradnji sa Feliksom. Kako je došlo do toga?
Dača: U Felixu smo od detinjstva kupovali majice i izdanja maltene jednako koliko i na berzi ispred SKC-a. Kasnije smo imali saradnju sa ovom radnjom oko prodaje nekih naših majica. Ovaj put smo dobili ponudu da reizdamo prva tri albuma i radimo reprint majica koje su služile za promociju drugog i trećeg albuma. Super mi je što se diskova tiče budući da mi te albume odavno više nemamo, a da postoje mlađe ekipe koje nas slušaju a koje nisu mogle da nabave ta izdanja. Kako bi sve bilo što jeftinije za pomenute ljude, rešili smo da prva dva albuma koja su izdata u Kini stavimo oba na jedan CD, dok je na drugom treći album.
Imaš neku poruku za fanove?
Dača: Nemamo fanove. Al imam poruku za sve ostale koji će doći na svirku u petak i subotu: „vidimo se na smotri u skoku na glavu“! Samo kec! 111
U saradnji sa bendom Nadimač poklanjamo 2 puta po 2 karte za njihov koncert u Božidarcu uz sastave SMF i Goatmare & The Hellspades. Pogledajte kako možete da ih osvojite na našoj Facebook strani.
