Chuck Schuldiner – Ime koje život znači

Chuck Schuldiner je rođen 13. maja 1967. godine, a preminuo 13. decembra 2001. godine. Zapravo, može se sa sigurnošću reći samo da se rodio, jer njegova zaostavština je toliko velika i značajna da i danas – živi.

Chuck Schuldiner, taj čuveni frontmen još čuvenijeg benda DEATH, da je poživeo, ko zna u kom smeru bi se kretalo njegovo stvaralaštvo. Svakako, Chuck i danas živi. Kroz svoju muziku i tekstove. Za tu sferu njegovog života odmah se može vezati – unikatnost. Njegov način sviranja, pevanja i pisanja razlikuje se od svih ostalih, bar u dotično vreme, dok i danas nije daleko od toga. Iza sebe je ostavio fantastične albume poput „Scream Bloody Gore“ (1989.), „Spiritual Healing“ (1990.) ili „Symbolic“ (1995.), kao i mnoge večite himne kao što su „Evil Dead“, „Zombie Ritual“, „Scavenger Of Human Sorrow“, „Spirit Crusher“, „Forgotten Past“, „Pull The Plug“, „Primitive Ways“, „Low Life“, „Spiritiual Healing“, „Lack Of Comprehension“, „Suicide Machine“, „The Philosopher“, „Zero Tolerance“, „Crystal Mountain“, „Empty Words“, … Tu je, naravno, i progresivni projekat Control Denied, ali njegova zaostavština nije i ne sme biti samo ona muzička.

Charles Michael Schuldiner je oduvek bio drugačiji u odnosu na drugove iz kraja, škole i, naposletku, sa scene. Sasvim prirodno, ta njegova različitost morala se odraziti na muziku i tekstove – danas svi znaju: Death je bio poseban, drugačiji bend, Schuldiner je bio poseban, drugačiji muzičar. Mnogi bi rekli – vizionar. Međutim, ono što mnogi ne znaju – popularni Chuck je bio drugačiji i kao čovek.

Rođen 13. maja 1967. godine na Long Ajlendu u Njujorku, Chuck se sa nepunih godinu dana obreo na Floridi, kada i kreće lični pakao. Chuck još od malih nogu nije uspevao da se uklopi u sredinu – kao dete Jevrejina iz Austrije i Indijanke iz Teksasa trpeo je uvrede, ćuške, saplitanja i šamare lokalnih, kako je sam izjavio, „all blond“ klinaca, da bi maltretiranja postala učestalija i ozbiljnija polaskom u školu. Na njegovu žalost, roditelji su mu bili učitelji, što mu „drugovi“ nikad nisu oprostili.

Prva postava benda DEATH 1984. godine

Upravo je to razlog da mali Chuck postane osobenjak i – da se lati gitare. Možda će zvučati suludo, ali ko zna šta bi se desilo da je bio prihvaćen. Moguće je da bi umesto desetosatnog vežbanja gitare svaki dan provodio igrajući američki fudbal, bejzbol, maltretirajući ostalu „drugačiju“ decu. Uostalom, i sam je rekao – „na neki čudan način, ostvarenju mojih najlepših snova najviše je doprineo najgori period u mom životu“.

Ta izjava se ponajviše odnosi na smrt njegovog brata Frank-a, kada je Chuck-u bilo nepunih devet godina i kada mu roditelji kupuju akustičnu gitaru, misleći da će mu tako pomoći da savlada težak period, da se izbori sa nenadoknadivim gubitkom… Na neki način mu i jesu pomogli, ali uz nuspojave – osamio se, postao izuzetno asocijalan, ne želeći da izgradi dublji odnos sa roditeljima, sestrom i okolinom, verovatno zbog straha od nekog novog, teškog udarca.

Ta opsednutost bivala je još jača kada je došao do električne gitare. Najzad je Judas Priest, KISS, Iron Maiden mogao da svira kako dolikuje, što je ujedno značilo da Chuck svo vreme posvećuje muzici, dok školu u potpunosti ignoriše, a tako nešto nije bilo dozvoljeno u Schuldiner familiji. Kako se spoljašnja loša iskustva prenose u kuću, tako je Chuck bio sve bliži potpunom osamostaljenju. Sa šesnaest godina osniva bend Mantas (koji će ubrzo „prerasti“ u Death), sa sedamnaest godina odlazi od kuće, a sa osamnaest van zemlje – 1986. obreo se u Torontu, gde na koncertu Metallica-e upoznaje devojku sa kojom će se vratiti u SAD, ali i živeti sa njom i još dvoje cimera. Njegova avantura po Kanadi najviše će se pamtiti po aktivnosti u bendu Slaughter.

Faktički, čim je spustio All Star patiku na američko tlo, Smrt je oživela.

Schuldiner je svakako bio muzičar entuzijasta – upravo zato mnoge Death probe bivaju snimane na raznim kasetama, koje danas predstavljaju prave dragulje za kolekcionare, i to za one sa zaista dubokim džepom. Chuck je izgarao na probama i isto zahtevao od svojih „saigrača“. Ubrzo dobija epitet perfekcionista, koji po pravilu, u sebi nosi nešto negativno. No, Chuck je bio možda jedan od retkih „perfekcionista“ sa kojim su svi voleli da rade – od Rick-a Rozza-a, preko Paul-a Masvidal-a, pa sve do Tim-a Aymar-a. Uostalom, reči „radivši sa njim sam naučio toliko o muzici i životu koliko neću do kraja svog života“ koje je izgovorio Steve DiGiorgio, govore više od bilo čije hvale.

Muzički i tekstualno, Schuldiner je bio posve atipična pojava na metal sceni. Iako je faktički pokrenuo ceo navalni talas death metala, njegovi tekstovi se ubrzo pretvaraju u poeziju. Mogao je iskoristiti titulu „oca death metala“ koja mu je s pravom pripala, ali jednostavno nije hteo. Raznovrsnog muzičkog, životnog i poetskog nadahnuća želeo je da menja svet oko sebe. Delivši binu sa ultra-teškim i ultra-brzim bendovima, provodivši vreme sa mahom agresivnim, koketnim i ludim fanovima, bivši okružen klasičnim metal frontmenima, Chuck još više odbacuje ideju o rodonačelniku death metala – „Zaista ne znam da li je Death death metal bend. Svakako jeste metal, ali neka dalja podela po žanrovima mi ne prija“, dok je na konstataciju novinara da je ceo pravac nazvan upravo prema njegovom bendu, skromni Chuck samo slegnuo ramenima i tiho dodao – ne znam koliko je to tačno…

Postava benda DEATH koja je snimila album „Symbolic“

Da li zbog te skromnosti, drugačijeg zvuka ili nečeg trećeg, tek Death albumi „Spiritual Healing“ i „Human“ nisu imali preterano velike tiraže. Osim u Jugoslaviji – samo nama svojstvenim inatom, unikatnom dovitljivošću, znatiželjnici i fanovi su se mogli dokopati originalnih Death kaseta, ploča i diskova preko stanovitog Raše(poznatiji kao Raša Metalac), koji je nešto kasnije poginuo na frontu u Hrvatskoj. Još jedan zanimljiv podatak koji govori u ime popularnosti ovog benda na ex-YU prostorima ogleda se u tome što je na beogradskim i zagrebačkim fasadama, pored ratnohuškačkih i nacionalističkih poruka, redovno „sevao“ i Death logo. Majice?! Mlađim čitaocima će sigurno zvučati čudno, neuverljivo i kao prekrajanje istorije, ali u periodu od 1990. do 1992. u Beogradu je bilo više Death nego Iron Maiden majica.

Naravno, prava svetska popularnost za Death dolazi albumom „Individual Thought Patterns“, koji i dan danas zvuči futuristički i ispred i ovog vremena… No, da li je novac promenio Chuck-a? Da li je uticao na njegov život? Da li ga je slava promenila? Naravno da nije jer, kao što je sam govorio, sve je to stvar izbora. Nikad ga nije interesovao kokain koji je u to vreme bio droga za svakodnevnu upotrebu i cela Amerika se davila u njemu. Nisu ga interesovale groupie devojke koje u to vreme saleću po bekstejdžovima death metal bendova. Voleo je miran, „porodičan“ život, bez turbulencija i sveopšteg haosa. Voleo je putovanja i da upoznaje ljude različitih kultura, veroispovesti. Voleo je slikarstvo i vajarstvo. Voleo je istočnjačku hranu, isključivo meksičku tekilu. Voleo je životinje i borio se za njihova prava, daleko pre nego što je to postao unosan biznis i trend. Naposletku, voleo je muziku – nebrojeno puta kao omiljen sastav apostrofira francuski Sortilège za koje niko nije ni čuo, a kao omiljenog izvođača Frank-a Sinatra-u. Sa Dave-om Grohl-om je u nekoliko navrata održao jam session-e u L.A. underground klubovima, pred dvadesetak ljudi, na vrhuncu popularnosti.

Fanovima je uvek izlazio u susret i obožavao je da se dopisuje s njima. Nazovite to “starom školom” ili kako god želite, ali danas nećete naići na poznatog muzičara koji će sasvim predano odgovarati na pisma obožavalaca iz celog sveta. I to ne elektronskim putem. Takvo poštovanje prema drugima nasledio je od svoje majke koja je nakon njegove smrti nastavila korespondenciju sa Chuck-ovim fanovima, bez obzira na to odakle dolaze pisma.

Primetili ste da nismo napisali ni slovo o vanserijskom kvalitetu njegove muzike. Za to postoji samo jedan razlog – nasleđe Chuck-a Schuldiner-a nikako ne bi smelo da bude samo ono muzičko, već i životno. Odrastao je u teškim uslovima, rano detinjstvo mu je obeležila Smrt (na neki način i ceo život, je li), dok docnije dolazi do teško izdržljivih dečijih “nestašluka” – u datim okolnostima bi mnogi našli opravdanje za oholost, grubost i rđavost prema drugima, prema sebi. Bio je čovek koji zavređuje i divljenje i poštovanje; usred “zlog” metala uvek nasmejan i sa obe noge na zemlji; usred “crnog” metala nosio je bele majice sa kucama i macama; usred “badass, opasnih” metalaca imao je toliko drskosti da bude kulturan i miran; usred svog ludila koje ide uz metal “karavane”, slobodno vreme na turnejama najradije je provodio u obilasku mesta karakterističnih za kulturu datog podneblja, u ispijanju kafe dok gleda zalazak sunca, ali i uz poneki dim marihuane…

“Chuck je voleo život i radovao se svakom novom danu”, izjavila je njegova majka u prvom intervjuu nakon tog tužnog 13. decembra 2001. Najviše se radovao koncertima i putovanjima i upravo zbog toga vama, fanovima njegove muzike, ide najveće hvala u njegovo i u moje ime. Zahvaljujući vama živeo je kako je želeo i voleo i otišao je srećan, reči su ponosne majke na koje treba dodati samo sledeće – ne zaboravimo ga i naučimo nešto od njega. 

Piše Boban Pantoš

*prvobitna verzija članka objavljena je u broju 22 NOCTURNE magazina