INTERVJUI IZDVAJAMO

Chris Laut, OHRENFEINDT: Fanovi nam daju energiju, koju im potom vraćamo

Written by Hardwired Crew

Nemačka rok i metal scena veoma je živa i dobro poznata u svetu još od osamdesetih godina prošlog veka do danas, a bendovi poput The Scorpions, Helloween, Die Toten Hosen, i naročito Rammstein, koji i pevaju na nemačkom, uspeli su da dostignu i svetsku slavu i prepoznatljivost. Na temeljima te i takve scene nastao je 1994. i bend OHRENFEINDT, koji je polako prevazilazio renome lokalnog benda iz hamburškog naselja Sent Pauli, sve do statusa ozbiljnih zapadnoevropskih zvezda koji u zemljama nemačkog govornog područja sviraju fascinantnih 100 i više koncerata godišnje.

Kritika ih najčešće poredi sa australijskim legendama AC/DC, od čega bend ne samo da ne beži, već im takve reference čak i imponuju. Muziku Ohrenfeindt odlikuju masni gitarski rifovi, snažna ritam sekcija i hrapavi vokal Krisa Lauta. Energične i strastvene pesme o ljubavi, padovima, usponima i rokenrol načinu života dovode iz na visoka mesta nacionalnih radijskih lestvica, pa su 2007. proglašeni za najbolji novi bend u izboru emisije „Rocko“ radija Rockantenne Bavaria, dok su završili na drugom mestu u izboru za najbolji nemački bend. Njihova bajkerska himna „Harley-luja“ je jedina pesma otpevana na nemačkom koja se našla na CD sempleru objavljenom povodom stogodišnjice Harli Dejvidsona, uz inostrane zvezde poput Judas Priests, UFO i Doro.

Ohrenfeindt će prvi put nastupiti u Srbiji 26. septembra 2019. godine u Ustanovi kulture Vuk Stefanović Karadžić, u okviru manifestacije Evropski dan jezika, koja se tradicionalno održava na ovaj dan od 2001. godine.

Kako reagujete kada vas porede sa AC/DC? Da li je bila vaša svesna odluka da pevate tim stilom i kako ste razvijali zvuk na početku karijere?
Chris Laut:
Oduvek sam bio veliki AC/DC fan, otkako sam ih čuo i gledao prvi put – a gledao sam ih i sa Bonom Skotom, toliko sam mator. Svi smo veliki fanovi u bendu. Uzevši to u obzir, velika nam je čast da nas pored sa našim ličnim rokenrol bogovima, iako nam to ponekad deluje kao preveliki zalogaj. Moj stil pevanja je oduvek išao u tom smeru, ali to nije bila posledica promišljene odluke. Jednostavno se desilo. Pretpostavljam da ne možeš tek tako da se otreseš svojih uticaja.

Kada se radi o tekstovima pesama, koje su vam omiljene teme? Šta vas pokreće i inspiriše?
Chris Laut:
St. Pauli vam daje dovoljno priča za desetine pesama. To je način na koji gledam na život i inače – ne treba da tražim teme za pesme, jer će me priče već i same pronaći.

Koji nemački bendovi su vam bili najinteresantniji kada ste osnivali grupu? Koji su najjači uticaji iz vaše zemlje?
Chris Laut:
The Scorpions, naravno, kao jedan od zaista velikih nemačkih bendova. Udo Lindenberg ili Marijus Miler-Vesterhagen takođe, kao i Interzone, Hannes Bauer’s Orchester Gnadenlos, Das Dritte Ohr, Jane, Lucifer’s Friend, Frumpy, Thunderhead, Victory, Krokus  iz  Švajcarske, i mnogi drugi. Verovatno biste morali da ih pročešljate na jutjubu ako niste iz Nemačke. Takođe i Helloween, Grave Digger, Gamma Ray, ali ova tri su uticali više zahvaljujući stavu nego samoj muzici.

U Srbiji ljudi, od Nemačkih bendova, mahom znaju od ranije za Scorpions ili za Rammstein danas. Kako vidite značaj ovih bendova u  vašoj zemlji, ali i na svetskoj sceni?
Chris Laut:
Ova dva benda su ključna za poimanje nemačke rok muzike. Oni su stavili –  i to i dalje čine – Nemačku na međunarodnu mapu metala i hard roka. Uticali su na bendove širom sveta. Da nije njih bilo, mnogi bendovi nikad ne bi ni postojali. I nakon svih ovih godina, i dalje prave sjajne albume. Jednostavno fascinantno, u najmanju ruku.

Vi ste jedini originalni član benda. Prošlo je 25 godina od samih početaka, koja je tajna vaše dugovečne karijere i načina života? Da li sa godinama postaje teže biti roker i putovati toliko?
Chris Laut:
Tajna je verovatno u tome da nikad ne stanete! Bez šale – konstantnost je ključni faktor ako želite da uspete, ne samo u muzici. Ne smete da prestanete da verujete u vašu muziku, uz sve što uz to ide. Ako u tome ima nečega, ljudi će prihvatiti vaše pesme jednog dana. Ne prestajte da pišete novu muziku, uvek se razvijajte kao umetnik. I nemojte se nikad plašiti ičega. Ne nasedajte na rečenicu da nikada nećete uspeti.  Verujte! Radite vredno! I zabavljajte se usput, jer onda nemate osećaj kao da se bavite nekim radom, već jednostavno pričate vašu priču svetu. Verovatno nas to pokreće: jako nam je zabavno i osećamo se ispunjenim. Takođe – a to će možda biti u suprotnosti sa rokenrol mitovima – lično mi se isplatilo što nisam pušio, pio, ili koristio droge, kako bih očuvao jasnu ideju šta želim da postignem.

Imate pesmu „Harley-luja“. Kakva je vaša lična veza sa bajkerskom kulturom i zajednicom?
Chris Laut:
Vozim motore od svoje 15. ili 16. godine. A Harlija vozim već jako dugo. Keule takođe vozi motore. Bajkeri su veoma posebna vrsta ljudi, koji se i dalje drže vrednosti poput poštenja, pouzdanosti, odanosti. Bajkerska reč je jača od bilo kojeg ugovora. Nikad nisam čuo da je neki bajker pogazio reč. To su vrednosti kojih se drži i Ohrenfeindt, takođe. Ako kažemo da ćemo svirati, mi sviramo, čak i ako kasnije dobijemo bolju finansijsku ponudu. Kada jednom pristanemo na nešto, držimo se toga. Tako smo vaspitani. Naša veza je u neku ruku samorazumljiva.

Svirate 100 ili više koncerata godišnje, a kada se to pomnoži sa brojem aktivnih godina rada benda, dolazimo do preko 1.000 koncerata u karijeri. Kako uspevate da budete sveži sve to vreme i održite odnos sa publikom?
Chris Laut: Pre svega – fanovi nas održavaju u ritmu. Oni nam daju energiju koji im potom vraćamo. Naše fanove smatramo za prijatelje. Zanimaju nas njihovi životi i priče. Preko društvenih medija se trudimo da budemo što više u kontaktu sa njima. Oni nam daju motiv da pišemo nove materijale i objavljujemo nove pesme, skoro na svake dve godine. A nove pesme su poput novih igračaka – uvek je zabavno igrati se njima!

Kakve nastupe najviše volite? Velike bine, klubove, ili možda nešto treće?
Chris Laut: To nam zaista nije bitno. Uvek ćemo svirati za sve ljude koji dođu da nas vide. Svaka osoba koja dođe na naš nastup daje nam dan svog života: moraju da saznaju gde i kad da dođu, organizuju put, provedu vreme na koncertu i vrate se kući. A moraju i da rade satima za novac kojim će platiti karte, piće, majicu ili druge suvenire benda. Najmanje što možemo da uradimo za njih je da im pružimo noć za pamćenje. Na to se koncentrišemo i svejedno nam je da li je tu 10 ili 10.000 ljudi.

Dolazite iz St. Paulija, imate i pesme posvećene vašem mestu. Šta je tipično za taj komšiluk, u poređenju sa drugim mestima u Nemačkoj? Šta vam se naročito dopada?
Chris Laut: Da, imamo priličan broj pesama koje se odnose na St. Pauli. Ako ste u Hamburgu, morate tamo da odete. To je veoma živo mesto s mnoštvom uticaja, i sve priče iz naših tekstova pesama se dešavaju tamo, svakog dana. St. Pauli je poput sela u sred drugog najvećeg nemačkog grada. Ljudi se poznaju i pomažu jedni drugima. Kad se podvuče crta, St. Pauli jednostavno kida “za sve pare”.

Koje još delove Nemačke volite? Imate li neko mesto koje naročito volite da posetite?
Chris Laut: 
Turneje vas vode na mesta na koja verovatno ne biste otišli radeći bilo koji drugi posao. Nemačka ima toliko različitih područja – jug se dosta razlikuje od severa, istok je različit od zapada. Različiti su dijalekti, hrana, pogled na život. Možete da iskusite kulturološke šokove samo putujući po Nemačkoj, ali i da sretnete sjajne ljude širom zemlje. Zaista ne mogu da izdvojim neko posebno mesto – sva ih volim!

Koliko putujete sa bendom van nemačkog govornog područja? Na koji način se povezujete s ovom publikom?
Chris Laut: 
Najviše putujemo po nemačkom govornom području. Teško je dobiti pažnju medija i potom izgraditi bazu fanova drugde, ako vam stihovi nisu na engleskom. Ali suština je da muzika ima svoj jezik.  Ako muzika dopre do srca ljudi, oni će joj se predati. Kada god sviramo u nekoj zemlji gde se ne govori nemački, ljudi se time više ne bave kad počnemo da sviramo. Prepuste se roku! I to nam je dovoljno da uđemo u ritam.

Koliko znate o Srbiji, da li ste nekad ranije bili ovde? Kakav nastup spremate za Beograd – da li se prilagođavate različitim prostorima ili svirate vašu “regularnu svirku” gde god da odete?
Chris Laut:
Ovo je naša prva poseta Srbiji i zaista smo uzbuđeni što ćemo upoznati Beograd ljude koje ranije nismo videli! Zbog toga se bavimo ovim: dolazimo do novih mesta i ljudi. Stara izreka kaže: Nema stranaca, samo prijatelja koje još niste upoznali. Što se tiče samih koncerata, ne brinemo o tome gde sviramo. Uglavnom prilagodimo setlistu raspoloženju u kome se nalazimo te večeri. Koje je uglavnom glasno, divlje, i okrenuto najvećoj mogućoj zabavi! Na taj način uvek možemo da prenesemo radost i našoj publici. Uvek radimo ono u čemu smo dobri – sviramo rokenrol i kidamo!

Šta je nauvrnutija situacija koju ste doživeli na turnejama? Verovatno imate raznih anegdota, sa tolikih nastupa.
Chris Laut: 
Mogli bismo da napišemo knjigu samo od tih priča. Jednog iskustva ću se uvek sećati: nakon koncerta u našem rodnom Hamburgu, otišao sam u metal bar koji se zove “Night Light”, koji mi je još uvek jedno od omiljenih mesta.

Toalet je jako mali i ako stojite s leve strane, morate da sačekate momka s desne da završi. Te noći je bio jedan baš veliki lik, duplo veći od mene. Kada je završio upitao me je “Da li biste bili ljubazni da mi zakopčate pantalone?”. Vrlo uznemirujuće pitanje. Ali kada sam ga pogledao, primetio sam da nema donji deo desne ruke, od lakta naniže, dok je na levoj imao samo dva prsta. I tako, zakopčao sam mu pantalone, a kada smo izašli primetio sam i da mu je hod malo neobičan. „Šta je bilo sa nogom?”, upitao sam ga, na šta mi je odgovorio da je ostao i bez nje. Kada sam ga pitao štas e desilo, objasnio mi je da je radio na železnici i imao nesreću. „Probudio sam se ovakav. Upropasti ti dan ako se ne navikneš“, rekao je.

Do kraja večeri smo razmenjivali šale i dosta razgovarali, jednostavno nam je bilo super. Rekao sam mu kako baš ume dobro da se zabavlja, uzevši u obzir šta mu se desilo. On je odgovorio: „Znaš, kompanija se dobro brine o meni. Plaćaju mi stan i daju mi dobre pare svakog meseca. Tako da nemam nikakvih materijalnih briga. Sad sam u srednjim pedesetim, tako da ću verovatno biti na planeti još deceniju ili dve. To vreme bih mogao da provedem tugujući ili zabavljajući se. Odabrao sam zabavu”. Nakon toga sam otišao kući i napisao pesmu o životu sa hendikepom  „Jetzt oder nie“ (Sad ili nikad). Nikada neću zaboraviti tog čoveka i lekciju koju me je naučio. Živi u sadašnjem vremenu i iskoristi ga najbolje što možeš, jer ne možeš da promeniš prošlost. Ali možeš da utičeš na dane koji dolaze!

Intervju pripremio Nikola Marković

O autoru

Hardwired Crew