IZDVAJAMO RECENZIJE ALBUMA

BRING ME THE HORIZON – „amo“ (2019)

bring-me-the-horizon-amo-cover-2019
Written by Hardwired Crew

BRING ME THE HORIZON
„amo“
Electronic/Pop/Alternative
RCA Records (2019)

Neretko se u našoj redakciji dešava da neki album potpuno podeli mišljenja novinara. Međutim, nijedan u skorije vreme nije podigao toliko prašine kao „amo“, novo izdanje metalcore sastava Bring Me The Horizon koji je odlučio da potpuno promeni svoj stil i oproba se u elektronskoj i pop muzici. S obzirom da se radi o albumu koji je generalno podelio mišljenje javnosti, odlučili smo da vam pripremimo recenzije iz dva potpuno suprotna ugla koje su pisali Jadranka Balaš i Jovan Ristić.


Pop i electro uticaji im nisu strani i to su zaista genijalno spojili sa svojim deathcore i metalcore korenima na „Sempiternal“ i „That’s The Spirit“. Samo u porenđenju sa njima „amo“ je, neću da kažem razočarenje, već neočekivano iznenađenje.

Bio jednom jedan bend  zvao se Bring Me The Horizon.

Sa ovim rečima mogla bih da počnem i završim ovu recenziju i ako ste fan benda znali bi tačno na šta mislim. Ako niste, onda nema šta da vam nedostaje i možda ćete naći nešto u ovom albumu u čemu ćete moći da uživate.

Da se razumemo nemam ništa protiv toga da bend eksperimentiše, istražuje nove žanrove, evoluira, pokaže sve svoje talente, širi se, pokuša da dođe do nove publike. Nije da je ovo bendu BMTH bilo potrebno. Bili su fantastični u tome što rade. Bili su drugačiji. Bili su zanimljivi. Osveženje u podžanru koji ume da ubije svojom jednoličnošću. Da, bili su. Ono što imam protiv je kada bend protraći svoje talente na stvaranje nečega za čega talenat čak nije ni potreban.

Eksperimentisali su i u prošlosti, menjali se, istraživali. Pop i electro uticaji im nisu strani i to su zaista genijalno spojili sa svojim deathcore i metalcore korenima na albumima „Sempiternal“ i „That’s The Spirit“. Samo u porenđenju sa njima „amo“ je, neću da kažem razočarenje, već neočekivano iznenađenje. Nisam sigurna koliko je to pozitivna stvar. I da li je uopše.

Znate šta, i meni nedostaje Avicii, bio je „one of a kind“ u tome što radi, a svetu je previše i jedan Justin Bieber, ali za razliku od njega Oli Sykes zna da peva i te kako. Jedina „dobra“ stvar je što kada u nekom od lokalnih kafića čujete neku od ovih pesama moći ćete da uzviknete „Čoveče ovde puštaju BMTH!“, samo što to nikada neće imati tu težinu kao kada bi u nekom od tih kafića čuli „Drown“ recimo.

Bring Me The OLD Horizon back i onda ćemo da pričamo. Od mene sada imaju zvezdicu za trud. Ne znam šta da mislim o ovom albumu.

Ocena: 1/5
Piše Jadranka Balaš


Činjenica je takođe da će iskrene fanove benda, a posebno starijeh deathcore materijala, nesumnjivo razočarati te da je kao BMTH album zakazao. Međutim, nepošteno je ocenjivati album kao nešto što nije.

„Komercijala. Smeće. Pop. Justin Bieber. Prodali su se“. Ako ste očekivali da ovo budu ključne reči u recenziji novog albuma benda Bring Me The Horizon, moram da vas razočaram. Iako vas ne krivim – o ovakvom albumu na ovakvom portalu teško možete da očekujete pohvale. Za slučaj da još uvek niste čuli album, u pitanju je izdanje koje se (bar po tradicionalnim merilima) nikako ne može svrstati u rock ili metal. U svojim najsvetlijim trenucima „amo“ je elektronski-orijentisani pop-rock. U najmračnijim koketira sa EDM i elektro zvukom inspirisanim razvojem ovog žanra u prethodnim decenijama.

Međutim, ono što „amo“ ipak izdvaja od mora komercijalnih, generičkih i ispranih pop hitova je to što sve pesme potpisuju članovi benda Oli Sykes i klavijaturista Jordan Fish, a ne neki rent-a-producent. To se pre svega odražava u aranžmanima elektronskih i alt-rock pesama koji su puni elemenata karakterističnih za Bring Me The Horizon koji dodaju nešto novo pomenutim žanrovima. Upravo to ih izdvaja od izvođača koji tim vodama već dugo plivaju. To se posebno ogleda u pesmama kao što su „Sugar Hoeny Ice & Tea“ ili elektro hita „nihilist blues“ u kojoj gostuje i synthpop zvezda Grimes.

Kada smo kod gostovanja, ističe se i Dani Filth (Cradle Of Filth) kao potpuno druga strana spektra, koji gostuje u pesmi „wonderful life“, koja je pored prvog singla „Mantra“ najžešća stvar na albumu i najpribližnija njihovim prethodnim radovima. Na albumu je još i Rahzel, beat-boxer iz sastava The Roots koji gostuje u pesmi ironično nazvanoj „heavy metal“. Ova stvar je takođe jasno preduhitrila svu mržnju koja je pratila bend neposredno nakon izdavanja i stihovima „…a kid on the ‘gram in a Black Dahlia tank says it ain’t heavy metal“ stavila do znanja da bend ne mari za sve komentare kako su se prodali.

Činjenica je da „amo“ ne možemo gledati ili ocenjivati kao metal album. Činjenica je takođe da će iskrene fanove benda, a posebno starijeg deathcore materijala, nesumnjivo razočarati te da je kao BMTH album zakazao. Međutim, nepošteno je ocenjivati album kao nešto što nije. I kao iskreni fan gitarskog zvuka izuzetno sam uživao u ovom izdanju – mnogo više što je to bio slučaj sa bilo kojim njihovim prethodnim albumom. Razlog tome su prosto fantastično aranžirane pesme pune hookova, krunisane kvalitetnom produkcijom i dubokim stihovima, bez imalo kreativnog tereta. Kao takav, „amo“ je izuzetno zreo i ambiciozan album.

Ostaje pitanje da li je „amo“ rezultat lične želje za istraživanjem drugačijih muzičkih pejzaža ili želje za većim komercijalnim uspehom, čemu svedoče pitki pop hitovi „medicine“ i „mother tongue“. No, koji god da je razlog, moj subjektivni sud je da smo dobili izuzetno intrigantan album od benda koji se usudio da rizikuje i oproba se u nečemu novom. Verujem da će taj rizik biti i nagrađen.

Ocena 4/5
Piše Jovan Ristić

O autoru

Hardwired Crew