INTERVJUI

Velibor Nikolić, BRIGAND – „Malograđanština je ubila rokenrol“

Written by Jadranka Balaš

Prisutan si na sceni već dugi niz godina ali je Brigand relativno novo ime. Šta je to što ga izdvaja od drugih? Zašto bi ljudima preporučio da baš vas slušaju?
Velibor: Loš sam u menažerisanju benda i profuravanju. Nisam stigao dalje od spamovanja na fejsu. Neka ljudi sami procene da li im je interesantno da slušaju Brigand, ne bih da hvalim svog konja na takav način. Fora je što zbog previše sadržaja na internetu, malo ko ima snage da prima nove impulse. Mada opet znam šta ljudi najviše vole. Da želim da se „proslavim“ osnovao bih rege-ska-world-music bend koji bi uporno predstavljao kao rok bend, sa jeftinom socijalnom tematikom „mi dobri-oni loši“, smanjenim gitarama do uvrede, i jakom repetativnom unca-unca bas linijom. I naravno mnogo sisa u spotu. Ali toga ima i više nego dovoljno tako da svet može i bez još jednog takvog benda, koji bih nazvao Veliki Sendvič ili tako nešto. Mora mnogo glupo da bude.

Novi album izašao je pre nekoliko meseci. Kako si zadovoljan odgovorom publike, i naravno kritike?
Velibor: Zadovoljan što je uopšte završen i što smo ga izbacili. Celog života sam na nekoj ivici. Ne znam šta znači blagostanje ili dobar period, pitanje je samo da li sam besan ili depresivan. Imam utisak da bih se raspao kao ličnost kada bih imao duži period blagostanja. Ja sam cele devedesete proveo u Alibunaru, tako da mislim da sam poprilično i uspeo s obzirom koliko bolju startnu poziciju su imali mnogi drugi muzičari, pre svega oni rođeni u Beogradu. Ja imam neku posebnu vezu sa ovom pločom koja je čudovišna iz neke moje perspektive. A kritika i publika kreiraju svoje sudove rukovodeći se svojim utiskom, i tako treba da bude. Ova ploča nema „hitova“ poput Voleo sam te ili Metak s` mojim imenom, malo je teža za varenje. Tako da će morati više vremena da prođe da bi se videlo gde i kako stoji zapravo. Ali baš tako smo i hteli. Hladnu, distanciranu, modroplavu ploču.

Sam naziv albuma upućuje na ne tako lepu priču koja se krije iza njega, a i tvoji tekstovi su dosta mračni iako ostavljaju prostora da ih svako interpretira na način na koji želi. Ono što mene interesuje je šta je to što si ti hteo da ispričaš ovim albumom i šta za tebe predstavlja taj nedostižni “Vavilon”?
Velibor: Pa to je zapravo refleksija na ono što ljudi traže od svog života, onaj trenutak kad shvatiš da nešto što si mislio da je dobro po tebe i da treba da ti bude cilj, postane tvoje prokletstvo i izvor bola. U tome je bit tog naslova. Moj odnos prema bavljenju muzikom, to ti je taj Vavilon. Neka vrsta ljubavnog pisma samom sebi, ali nikako samoljublja. Postoje naravno „glavne uloge“ na tom albumu, ali ja ih nikad neću otkriti jer to je pola magije. Najbolja stvar koja može da ti se desi je da osoba o kojoj ti govori tekst se prepozna i saopšti ti to.

Pauza između debija “Zaplešimo grešnici” i albuma “Daleko je Vavilon” je bila tri godine. Zašto vam je trebalo toliko vremena da izdate novi album? Šta je to što ste na novom albumu uradili drugačije?
Velibor: To je normalan i prosečan razmak između dva albuma. Idealna mera je dve godine, malo ko u Srbiji to može da izvede jer se ovde od te muzike ne živi i ne postoji izdavaštvo i tržište. Takođe sad imaš taj trend da se sve više snimaju spotovi, EP-ovi i singlovi jer ljudi nemaju pažnju kao pre i bendovi prihvataju to. Ja ne prihvatam, jer album je najlepša moguća muzička forma za jedan bend. Koliko puta si u životu čula pitanje „koji ti je omiljeni singl? spot? EP?“, a koliko puta „koji ti je omiljeni album?“. Singlovi ne menjaju život, albumi da. Mnogo toga je drugačije na ovom albumu, pre svega pristup snimanju. Tu su sada Stevanove gitarske deonice pored mojih koje su se meni jako dopale, prethodni album snimljen je samo sa jednom gitarom. Album je miksan bez ijednog jedinog sempla, trigera, reampa, autotunea i ostalih kompjuterskih šminkanja, koristili smo našu opremu i naše farbe. I sad kad sviramo uživo zvučimo ljudima ko na disku a ne kao modul sa Amige 500. Pseudoupeglana produkcija mi sve više smeta, nemam ništa protiv šmekerskog plagina na traci sa stilom, ali ovde se oseti ta malograđanština kad neko zalepi 5 flangera i kompresor na vokal, forma iznad suštine. Smara me taj trip.

Odluka mnogih bendova da omoguće besplatan download svojih albuma u koje su uložili mnogo truda i novca govori mnogo o stanju domaće scene a i publici koja se čini nezainteresovanom osim ako joj se ne ponudi sve “na tacni”. Zašto ste se vi odlučili na ovaj korak?
Velibor: Dala si odgovor u pitanju.

Prema tvom mišljenju koji je ključni problem na domaćoj sceni, zašto u Srbiji bendovi ne mogu da žive od svoje muzike?
Velibor:
Od rok muzike ne može da se živi jer malo ljudi posvećeno sluša taj žanr. Svi će na svadbi da skaču uz „Igra Rokenrol Cela Jugoslavija“, malo ko će da se prošeta do radnje i kupi novi album nekog mladog benda. I tu bendovi nisu krivi realno. Bendovi su krivi jer ne shvataju da „sutra u 5“, znači sutra u 5. I da nema „će se dogovorimo“, „čućemo se“ itd. Skoro svi uspešni svetski a i domaći bendovi su godinama prvo ludački i redovno radili. Balkanci preterano vole šeme, fiks-ideje i prečice a u rokenrolu se to ne dešava. Samo rad, rad i rad. Da zaokružim prvi i drugi deo ovog odgovora, malograđanština je ubila rokenrol.

Šta je to što tebe “gura” da nastaviš da praviš muziku iako kad se sve stavi na papir više gubiš nego što zapravo dobiješ?
Velibor: Čist mazohizam ali i izvesno olakšanje koje osetim kad napišem ili odsviram nešto. Ja ne mogu bez toga, hiljadu puta sam pokušavao da odem i batalim sve al` ne ide mi. Proklet sam i to je to. Ono što najviše volim kod izvornog rokenrola je istina, njegova bit u istini. To se nažalost ogromnim delom izgubilo. Ta istina je više u hiphopu danas nego u rok bendovima. Hiphop je novi rokenrol. Pogledaj Smoke Mardeljana, momak je neverovatan, ja tu muziku uopšte ne kapiram ali ga osećam više i bolje nego ijedan metal bend u Srbiji. I da, tu je i turbofolk, naša kolektivna istina koja je ponekad naspram one individualne pa se nerviramo. Ne idu ljudi koji privatno slušaju rok na koncert Sinana Sakića zato što su pomodari ili snobovi, idu tamo jer tamo ima više istine nego na koncertu Električnog Orgazma. Istina je pobegla iz rokenrola i mi se mahom bavimo nekrofilijom kad hoćemo da saopštimo nešto u našim pesmama, a da nam pritom veruju. Naravno da mi je žao zbog toga, osećam se kao neki dinosaur, i to zbog nekih mojih starijih jugoslovenskih kolega koji su sve pretvorili u anemičnu priredbu dostojnu penzionerskog doma. Ti pop-rok bendovi koji su se kod nas pojavili osamdesetih(uz časne izuzetke naravno) su kvalitetom zapravo slabiji od onih koji su se pojavili devedesetih, ali je tada već bilo kasno. Postoji suštinska populistička veza između „Ex-Yu rocka“ i danjašnjih „world music“ bendova, to je omča oko vrata svakom antiestablišmentu i individualizmu.

Alternativna scena u Srbiji, pa i regionu, ima šta da ponudi, mnogo je perspektivnih mladih bendova i veoma različitih. Ipak, ne shvataju svi ovaj pojam isto i svašta se trpa u taj koš, pa šta po tebi “alternativa” uopšte predstavlja?
Velibor: Alternativni rok je širok pojam kako god da okreneš. Po meni, to bi trebalo da bude gitarska muzika koja je eliminisala mejnstrim sedamdesetih iz svojih uticaja. To je neko najšire shvatanje. Alternativni rok nastao je iz suštinske potrebe da rokenrol zadrži svoju anti-žicu koju je rokenrol sedamdesetih sklonio po strani zarad promovisanja jeftinog hedonizma(jedan moj prijatelj je precizno definisao Uriah Heep kao suštinu svega što nije valjalo sa rokenrolom, nisam skroz siguran u to ali fakat zanimljiva teza). U tom smislu rokenrol je samo šezdesetih imao to neverovatno jedinstvo i mejnstrima i andergraunda, vreme kad je to bilo to. Vraćala se suština te subkulture kroz pank, noize, industrial, no wave i na kraju grunge povremeno u mejnstrim ali se negde nultih bacila kašika totalno. Ceo mejnstrim je postao jedna velika Maraja Keri, glupa kurva bez mozga sa krizom identiteta. Bogu hvala, postoji andergraund i tu je uvek bilo i biće fantastičnih bendova. Nedavno sam čuo jedan bend iz Beograda, zovu se Dusi. Odlični su, obratite pažnju na njih.

Kada bi mogao da odabereš jedan album bilo kog benda koji bi voleo da si ti snimio koji bi to bio i zašto?
Velibor: Ne razmišljam na taj način. Imam tonu svojih omiljenih albuma koji su me definisali i nadam se da će se neki pojaviti i u budućnosti. Ne umem da zamislim sebe na nečijoj ploči u celosti, možda neka gitarska deonica, ali ne dalje od toga. Ima pesama koje bih voleo da su moje, recimo „Poslednji Dani“ od Idola. Ove godine sam imao jedan emocionalni lom i ta pesma mi je pomogla dok sam prolazio kroz to. Sličnu stvar sam imao i sa pesmom „Najduži Je Poslednji Sat“ od Block Outa tj. Nikole Vranjkovića. Neka svako pravi svoje. Ionako ćemo se svi sresti negde kad postanemo molekuli ugljenika. I taj Ugljenik, to ti je jedna od zadnjih pesama koje sam napravio i koja će se naći na sledećem Brigandovom albumu ako ga ikada bude.

U proteklih nekoliko meseci odradili ste nekoliko promo svirki. Koju bi izdvojio kao najuspešniju? Kako publika reaguje na nove pesme?
Velibor: Nekako mi je taj Elektropionir najbolje ispao. Završili smo u ležećem položaju Stevan, Ilija i ja svirajući Sunce Od Krvi. Godinama nisam svirao ležeći. Ljudi dobro reaguju na nove pesme, jer žanrovski zaokret nije prevelik i ima nečeg što oni prepoznaju u tome i identifikuju se, što je super.

Izgradili ste imidz kao jedan od najboljih bendova uživo kod nas. Vaši nastupi umeju da budu veoma iskreni, teški i neretko ekscentrični. Kako bi izgledao tvoj idealan nastup uživo? Šta bi voleo da uradiš na sceni što do sad nisi?
Velibor: Voleo bih da se zapalim na bini. Ali ne bih da vucaram doživotne opekotine pa neću. Najlepše kod sviranja na bini je to što osetim koliko sam neko drugi na bini a ne onaj ja koji mi se ne sviđa. To mi je neverovatna droga i ne mogu da se skinem sa toga. Nemam strah na bini i uvek osetim to kod kolega, čak i kod onih daleko iskusnijih. Privatno sam mnogo introvertniji, na bini bih smeo da udarim i Majka Tajsona, iako znamo kako bi se to završilo. A plan nekog idealnog nastupa je nemoguće imati, iz istog razloga zbog kojih ne postoji plan za idealan seks.

Budući planovi benda Brigand? Naredne koncertne aktivnosti?
Velibor: U pregovorima smo za neke sledeće svirke, i čim se stvari dogovore objavićemo to na našim stranicama. Konkretnih planova za neku novu muziku nema, mada ja kući non-stop nešto prčkam.

O autoru

Jadranka Balaš

Editor

Contact
jadranka@hardwiredmagazine.com