Brandon Flowers – „The Desired Effect“ (2015)

Šta da radite kada ste recenzent i dobar deo kritika osrednjom ili lošom ocenom obeleži album koji je vas toliko oduševio? Well, go with the flow, right? Naravno da ne. Već nekoliko meseci preslušavam novi solo album koji je izdao Brandon Flowers, frontmen benda The Killers, i nikako da smognem snage da napišem recenziju. Nije po sredi to što žanrovi kojima se on vodi van matičnog benda nisu „moj fah“, već je izdanje „The Desired Effect“ toliko snažno uzdrmalo sve što sam dosad čuo ove godine i gradi sebi ozbiljno mesto na postolju najboljih albuma u ovoj godini.

„Četvoroalbumsku“ diskografiju benda The Killers slušao sam više informativno, a čuo sam ih i uživo na Sziget festivalu pre tri godine uz nezaboravan doživljaj na kiši i sva ludila koja prave na bini. Odličan bend. Ono što se svakako ističe u tom bendu jeste neobično prijemčivi Brandon-ov glas. Ipak, kada ga stavite u potpuno drugačijii kontekst, u kojem stvara svoju solo muziku, znate da je to on ali glas mu zvuči toliko drugačije, veselije, treperi nekom tankom energijom koja mu je u kontekstu benda daleko sirovija i snažnija. Na njegov prvi samostalni album „Flamingo“ iz 2010. godine nisam baš nešto obratio pažnju, a ni u javnosti nije preterano odjeknuo. Jer, kako ga odvojiti od tako prepoznatljivih The Killers-a? Evo kako! Na „The Desired Effect“ on prosto poleće, rastu mu krila iskrojena od sopstvenog glasa i šećerne ruke svake pesme se već u prvim tonovima lepe za vas. Slatkoća muzike osamdesetih, tanke i sitne synthpop odlike, te osećaj kao da ste na nekom usamljenom ostrvu sa osobom koju volite najviše na svetu tako snažno izbijaju iz pesama.

Na prvo slušanje ovo je naravno veseo album pun sanjivih ritmova koji vas teraju na pokret, pa čak i koji ples izmame iz vaših kukova. Kasnije, dok uživate u pesmama i pomno slušate tekstove kroz koje vas Brandon vodi, uviđate određenu crtu tuge kojom odiše album, prvenstveno zbog njegovog glasa. Prelep ritam u drugom delu pesme „I Can Change“ će vas prosto baciti na izgubljene ulice dalekih gradova kojima kroz kišu koračate u potrazi za nekim značenjem u životu. Vidim da ste me prozreli kako se skrivam iza množine u prethodnoj rečenici, ali ovaj album jednostavno tako snažno utiče na mene. Nikad nisam ni sanjao da će me ovakva mešavina žanrova razgaliti na ovaj način, ali garantujem da se ovakvi neobični susreti dešavaju svima onima koji kad-tad pređu preko klinačke zanesenosti jednim žanrom i počnu istinski da istražuju i slušaju muziku. Nije mi se prvi put desilo ovako nešto i jako volim taj osećaj.

Refreni na celom albumu su savršeni, prateći vokali kao da nisu sa ove planete koliko su dobri (pred kraj pesme „Lonely Town“ ćete se stravično naježiti, ali i na još nekoliko mesta), delovi koji prethode refrenima i „podižu“ ih svojom atmosferom su šareni, dok su produkcija i instrumentalni sklop naprosto fantastični. Tekstovi su životne i ljubavne priče koje vam lako ulaze u glavu, ali su veoma vešto i simpatično napisane, prilično poetski. Moj apsolutni favorit je pesma „I Can Change“, jer ima toliko duše i emocija u njoj, instrumentalni delovi na klavijaturama su tako moćni, dok u najboljim mogućih trenucima eksplodira refren. Ovu pesmu Brandon je uradio kao svojevrsni omaž legendarnom hitu „Smalltown Boy“ iz 1984. godine britanskog synthpop benda Bronski Beat, a tu je još zanimljiva i jedna jedina rečenica Neil-a Tennant-a (Pet Shop Boys), koju je snimio Brandon-u telefonom na govornu poštu i tako su je ubacili u pesmu. Najveći razlog zbog kojeg je ova pesma moj favorit je to što najbolje prikazuje esenciju albuma koja se krije u osećaju tuge koji ostavljaju naizgled tako vesele pesme. Jedina pesma koja pomalo odskače sa albuma je „The Way It’s Always Been“, jer ne ide u liniji sa neobičnim spojem pomenutog „tužnog osećaja“ i veselih pesama, već svojom prirodom balade smiruje ceo album, mada je možda takav efekat i planiran baš zbog kraja albuma. Ono što mi se takođe dopada jeste to da naslovna pesma nije u standardnoj verziji albuma, već je možete čuti na deluks izdanju. Ona vas zanosnim refrenom nosi na svojim talasima, a prateći vokali naprosto briljiraju.

Mnogo ćete propustiti ako ne preslušate ovaj album. Zaplešite ludo i puni strasti uz „Diggin’ Up The Heart“, izjavite nekome ljubav uz „Can’t Deny My Love“ i „Still Want You“, da ne biste sanjali babaroge slušajte „Dreams Come True“, razmislite o realnosti života uz „Lonely Town“ i naravno, sve ovo sumirajte u „I Can Change“ i uživajte. Najbolji recept za slušanje ovog albuma je da ga pustite na slušalice u mrklom mraku. Naravno, ne morate biti sami pri slušanju, ali tada ipak koristite zvučnike.

Piše Boris Džinić

Lista pesama:
01. Dreams Come True
02. Can’t Deny My Love
03. I Can Change
04. Still Want You
05. Between Me And You
06. Lonely Town
07. Diggin’ Up The Heart
08. Never Get You Right
09. Untangled Love
10. The Way It s Always Been