INTERVJUI

Boban, RITAM NEREDA – „Ostali smo dosledni sebi“

boban-ritam-nereda-interview-2016
Written by Marko Ristić

U subotu će se posle punih devet godina desiti samostalni koncert RITMA NEREDA u Novom Sadu. Klub The Quarter će biti spreman da ugosti sve one koji budu želeli da vide ovu četvorku sa gostima KBO! i Kolaps na koncertu koji će svakako drugačije izgledati i koji će se, sigurni smo drugačije čuti od ostalih. Naravno da smo iskoristili priliku da popričamo sa Bobanom Petronićem, koji nam je otkrio neke detalje vezane za subotnji koncert.

boban-ritam-nereda-interview-2016

Pre punih devet godina ste imali solo koncert u Novom Sadu. U međuvremenu je bilo dosta festivalskih nastupa, ali samostalni koncert je ipak nešto drugo. Kakva su tvoja očekivanja za subotu?
Boban:
 Najteže je svirati u svom gradu. Zato i pravimo tolike pauze da bi ljudi došli i videli nas u pravom izdanju. Mislim da je pravi trenutak za to. Album je izašao prošle godine, prošlo je dovoljno vremena, usvirani smo do koske. Kao i za beogradski, tako i za novosadski koncert volimo da pravimo pauze, da bi se ljudi malo zaželeli nas. Jeste nas bilo na dosta strana, ali nemamo iste uslove kao na solo koncertu. Ovde će biti pun repertoar. Sviraćemo koliko fizički budemo mogli da izdržimo. Ovaj put u Quarter-u pravimo potpunu ludnicu uz veliku pomoć prijatelja iz Studija Berar. Oni će pojačati razglas, imaćemo delay linije kako bi i oni pozadi mogli da čuju sve kao i napred, imaćemo brutalnu rasvetu i napraviti da taj koncert izgleda drugačije od svih do sada. Mnogo očekujemo od tog koncerta. Sviramo pred našim porodicama, drugarima, prijateljima… Samim tim moramo biti bolji. Kao bend se spremamo jako dugo za ovo i ne možemo da dočekamo subotu.

boban-ritam-nereda-live-sarajevo-2016-photo-marko-ristic

Boban Ritam Nereda uživo u Sarajevu, 2016. godine, photo Marko Ristić

Da li je bend pripremio nešto drugačije za ovaj koncert?
Boban:
 Biće dosta pesama koje dugo nismo svirali. Što sa novog albuma, što sa starijih, neke od njih su potpuno zaboravljene. Mislim da je ovo specifičan trenutak da ljudi vide Ritam Nereda u jednom, po mom mišljenju, boljih izdanja.

Pomenuli smo nastupe na festivalima u međuvremenu. Gde više volite da nastupate, na festivalima ili u klubovima?
Boban: 
Kao i većina bendova, volimo našu publiku. Klupske svirke su mi oduvek bile draže. Festivalske svirke sa sobom nose neku drugu čar. Klupske svirke su nešto sprecijalno. Poslednjih 5-6 koncerata smo radili klubove. Kvalitetan prenos energije sa bine na publiku i obrnuto. Na te koncerte dolaze ljudi koji znaju srž i bit postojanja Ritma Nereda, tako da najviše volimo da sviramo pred našom publikom. Festivali su već neka druga stvar.

Prošli intervju smo pričali o novom albumu. Ljudi su uglavnom pozitivno reagovali, dok je bilo dosta komentara na temu da album nema žicu koju su imali i prethodni, a to je prvenstveno kritikovanje društva i sistema. Nakon više preslušavanja, moram da primetim da album IMA tu žicu, ali dosta dublje. Vi ste bend koji je 1996. godine nakon izdavanja albuma morao da objašnjava isti u policiji, pred određenim organima. Šta se desilo u međuvremenu da bendovi danas nemaju takav stav da prolaze kroz te iste stvari?
Boban: 
Sistem nas je smekšao sve, posebno mlade ljude. Svi smo nezadovoljni, svi bi hteli bolje. Ljudi masovno napuštaju zemlju i odlaze iz ove zemlje tražeći bolji život i stvari koje su nedodirljive i nemoguće u ovoj zemlji. Ima revolta prema sistemu, ali taj revolt po mom mišljenju nije dovoljno i dobro usmeren. Mi kada smo to radili nismo znali kakve će nam biti posledice. Bili smo kao spremni. Nismo bili spremni, a to što nam se desilo je bio horor. Svašta se tu i u ličnim životima dešavalo. Možda će zvučati kao šablon, ali nas je to činilo još visprenijim i znali smo da radimo pravu stvar. Istrajavali smo u tome. Bend koji postoji 29 godina, a 27 godina aktivno svira. Više nisam mogao da farbam album tom nekom idejom i bojom koju sam već toliko puta izneo. Dobro si shvatio da je ovaj album duboko anti.

Slušajući tekstove na albumu, a prateći pomno situaciju samo se nametnulo. Nije direktna pesnica u nos kao što je to ranije bio slučaj, uzmimo „Zvuke bola“ za primer.
Boban: „Zvuci bola“ 
obeležavaju jedan period kada stvarno više nije moglo da se živi. Mnogo je bilo teško. Samo takvim direktnim obraćanjem smo mogli da ukažemo na to. Nismo mogli da pevamo o drugim stvarima. Stavljali su nam prst u oko i nismo mogli da živimo nikako. Ni kao bend, ni kao pojedinci, ni kao mladi ljudi u tom sistemu. Danas je sve zakamuflirano, sve je drugačije. Tekstovi su bili takvi jer je to tada moralo tako. Pesme sa albuma „To nisi ti“ su takvi da svako bilo koju pesmu može da vidi na bilo koji način. Neko je vidi kao ljubavnu… Hiljadu načina gledanja i slušanja. Ja znam kome smo se i kako obraćali tekstovima. Prepoznao si tu nit koja se u svakom momentu i u svakoj pesmi provlači. Od pesme „Daleko putujem“ gde bežiš daleko, u sebe jer ne možeš više da izdržiš, samo što je to drugačije pisano. Nema pesnice u glavu, to smo već radili. Hteli smo da na drugačiji način predstavimo to sve. Od pesme „Depresija“„Boli me sve“, naslovne… Svaka od njih može da se obraća devojci, ženi, dugaru, sistemu. Na albumu „Paralelni svet“ smo bili za korak bliži onom Neredu sa početka. Ovde smo hteli nešto drugačije i mislim da se čuje taj progres. Mi želimo da svakim novim albumom damo nešto novo. Čak su i „Zvuci bola“ tada nailazili na kritike. Treba da prođe malo vremena da ljudi shvate šta se dešava. I novi i stari fanovi kažu da su „Zvuci bola“ najbolji album. A svašta se pričalo i tada i sada.

Šta konkretno?
Boban: 
Svi su pričali da smo se prodali. Ok brate, kome smo se prodali i za šta smo se prodali? Mi živimo naše živote kako smo ih živeli i pre 30 godina. Isto. Mi ne živimo ništa drugačije. Ništa bolje. Mi nemamo kome da se prodamo. Mi imamo tu želju da svakim albumom napredujemo. Što muzički, što tekstualno i stavom. A stav od početka imamo taj koji je i dan danas. Slogan „Ne neću postati novi“ je iskrojio ceo put mog benda. Toga se i dan danas slepo držimo! SLEPO! Šta znači ta varijanta „prodavajna“? Jesmo mi ostali da živimo naše živote? Mi ne živimo tuđe živote. Mi živimo isto ono što smo živeli i kao klinci. To živimo i tome težimo. Sve ostalo mi nije bitno. Da sam hteo da se prodam, verovatno nikada ne bih napravio pesmu „Ne“. Bilo bi me sram od sebe samog. Ostali smo dosledni sebi.

Koliko misliš da je vreme interneta i brzog putovanja informacija koje kratko traju uticala na svest ljudi i trajanje nečega u šta je neko uložio ozbiljan napor da napravi?
Boban:
 Loše je. Prvenstveno zato što je sve pretrpano. Zatrpan si informacijama, zatrpan si snimcima, novim bendovima. Sećaš se kada si mi rekao da napravim listu šta sam slušao tokom prošle godine. Strašno mi je da ti kažem, ali me ništa novo nije dotaklo. A slušao sam. Stariji bendovi su mi i dalje na liniji na kojoj treba da budu. Novi bendovi daju mnogo varijacija na novu temu. Sve se poremetilo. Poremećen je sistem vrednosti, kvaliteta. Prenatrpano je. Ne samo u muzici. I u filmskoj industriji i u književnosti i svuda. Ta era je super u neku ruku, ali za muzičare je pakao. Moraš doći nekako do prostora da pokažeš nešto za šta si ginuo. Komponovao, snimao i što je ceo taj proces trajao godinu, dve. Neko će skinuti, poslušati i ništa. Sve se svodi na površinsku konzumaciju. Muzika više nema uticaj na mlade kao pre. Ja sam svestan da se sve menja, pa i to. Ima kvalitetnih stvari, ali ima dosta lošeg. Ti kada uđeš u studio možeš da snimiš sve. Ali da li ćeš to moći i uživo da izneseš? Na muci se poznaju junaci.

Da li te je neki bend kupio živim nastupom, a da ih pre toga nisi slušao?
Boban: Kada sam bio u Sloveniji i radio slušao sam dosta psychobilly bendova koji su me kupili za sva vremena. Ostao sam zaprepašćen. Slabo pratim tu scenu i slušam takvu muziku. Imaju tu neku dozu originalnosti. Ono što je neverovatno jeste jako mali broj ljudi koji to prati. Gledao sam Nesville Pussy, Banane Metalik, gomile tih bendova, što manjih, što većih. Uživao sam. Na festivalskim svirkama smo svirali sa dosta bendova koji su bili deo mog odrastanja. Jako je lepo provesti to neko kratko vreme sa njima i deliti binu sa njima. Od domaćih bendova i dalje jako volim da čujem Bjesove, Gobline, sve one predstavnike tvrđeg zvuka. Kao što to volim kod svog benda i kod njih volim taj gruv i energiju. Rock’n’roll treba da bude buntovan i nabijen energijom.

Pominješ bendove koji jako dugo rade. Da li ima neko od mlađih snaga koga bi mogao da pomeneš ili ih možda vidiš kao naslednike?
Boban: 
Ranije nije bilo toliko organizatora i medija, pa si mogao kvalitetnom svirkom dovući fanove. Danas je sve drugačije. Svirajući i putujući smo čuli dosta bendova koji vrede, ali zbog malo pre pomenutih stvari ne mogu nikako da isplivaju na površinu. I nama je nekada jako teško, a mogu tek misliti kako je njima. Susretali smo bendove koji kidaju, koji ozbiljno sviraju. Od sarajevskog Flatline, do novosadskog Kolapsa, banjalučkog Sinka. To su bendovi koji nemaju prostora da se pojave tamo gde treba da bi došli do šire publike. Nama posle toliko godina treba laktove da okrvavimo da bi došli da sviramo tamo gde treba. Taj put je jako težak i mislim da se gomila bendova baš zbog tog puta polomi i odustane. Čak i oni koji su puni energije. Naša scena je mala i minorna, a podeljena je na milion podžanrova. Te ovi su ovakvi, oni su onakvi. Sami slušaoci su zbunjeni. Ne znaju gde će. Svaki od tih bendova radi vredno i svima treba dati šansu. Ne treba da prođe 10 godina da bi ljudi shvatili da je neki bend dobar. Treba ljudima dati šansu. Ako tražiš konkretno ime benda koji bi mogli da povuku stvari napred, ja to zaista ne znam da ti kažem.

Da se vratimo tvom bendu. U narednom periodu vas očekuje dosta koncerata?
Boban: 
Najviše se radujemo koncertima u gradovima gde nismo odavno bili. Zrenjanin i Subotica pre svega. Pančevo jedva čekam. Maribor i Kranj. Za festivale ne smemo da otkrivamo još, o tome ćemo kasnije. Jako se radujem što Kolaps ide sa nama svuda. Momci su jako posvećeni tome što rade i imaju neverovatnu energiju. 

Snimili ste dva spota za numere sa novog albuma. Ni jedan od ova dva spota nije bio visokobudžetni, ali je imao žicu dobrog rock’n’roll spota. Da li nas u neko skorije vreme očekuje ekranizovanje još neke od numera?
Boban: 
Snimanje prvog spota je koštalo 24 evra. PJ i ja smo radili spot sami. Ideje su jako bitne i ono što nosiš u sebi. Kada nemaš sredstva da snimiš nešto skupo, pribegneš stvarima koje su oko tebe. Drugi spot je koštao malo više, ali je tu mnogo prijatelja pomoglo. Mi nemamo mesta za skupe spotove i mislimo da je naša najveća snaga live nastup. Želimo da uradimo spot za pesmu „Boli me sve“ ali za to imamo sumanutu ideju koja mora da sačeka realizaciju. Ona oslikava trenutno naše stanje i fluid koji nam se mota oko glave. U pripremi je i još jedan spot kojem treba mnogo materijala, pa kada dođe vreme za to.

Da se vratimo na koncert koji nas čeka u subotu. Koliko je teško spremiti koncert u svom gradu?
Boban: 
Moramo da vodimo računa da sve bude kako treba. Najsitniji propusti mogu čoveka da izbace iz takta. Moramo dati sebe 100% u ovo, jer će ovo biti svirka koja će od jednom predstaviti materijal sa svih albuma. Biće tu još nekih iznenađenja. Imamo i gosta koji će svirati dve pesme. Biće i pirotehnike. Ne smemo baš sve da otkrivamo. Očekujemo da bude jako dobro. Mislim da nam je super momenat da se predstavimo našim Novosađanima i ekipi koja nas prati godinama i da im se odužimo jednom kvalitetnom svirkom u što pozitivnijem raspoloženju koja će dotaći sve!

O autoru

Marko Ristić

Editor-in-Chief

Contact
marko@hardwiredmagazine.com

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.