IZDVAJAMO SPECIJAL

Bob Marley – Univerzalni pesnik ljubavi i slobode

bob-marley-specijal-hardwired
Written by Nenad Pekez

Prošlo je 73 godine od kako je na svet došao Bob Marley, moćni i revolucionarni pesnik koji već decenijama nastavlja da svojom muzikom ostavlja neizbrisive tragove u životima mnogih ljudi širom sveta. Ovo je dan kada se u bukvalno svakom kutku Planete slave mir, jedinstvo, humanost, ljubav i sve ono za čime naša Planeta najviše vapi. Tekst pred vama je svojevrsni omaž, pre svega velikom čoveku, a onda i muzičaru. Tekst ne sadrži (samo) puka prepričavanja biografskih podataka, već je izložen samo jedan od mnogih mogućih pogleda na to zašto je Marley bio tako velik i jedinstven. Samim tim, postoji dosta fragmenata iz njegovog života, što je u krajnjem slučaju bilo neminovno, jer je za njega muzika bila život i život je bio muzika.

ZASEDA U NOĆI

Bio je to 3. decembar 1976. godine. Sve više revolvera se moglo videti na ulicama Kingstona. Atmosfera je bila usijana, i situacija se već otimala kontroli. Glavni pokretači takvog stanja, dve političke stranke zbog kojih su mladi na Jamajci ratovali između sebe, još više su dodavali ulje na vatru. I to zašto? Bližili su se veliki izbori. Da je dva meseca ranije Bob Marley znao da će situacija pred izbore biti tako intezivna, sigurno ne bi pristao da svira na koncertu Smile Jamaica koji je bio zakazan za 5. decembar. „Nema politike”, rekli su oni, “samo muzika da zadrži poklopac na mestu, do izbora 16. decembra”. Ali tu se više ništa nije moglo promeniti, koncert se nije mogao otkazati. Bob i njegov prateći bend su bili suviše napeti da bi vežbali. Pritisak je bio prevelik. Marley je pre svega bio instiktivan čovek, a instikt mu je u tom trenutku govorio da stvari neće izaći na dobro. I nije pogrešio.

Nešto posle devet uveče istog dana, dok su se Bob i članovi benda odmarali u kući gde su provodili najveći deo dana, tišina je bila prekinuta oštrim zvukom koji je dolazio iz dvorišta. Bob, koji je u tom trenutku jeo voće u kuhinji, ubrzo je bio primoren da baci taj komad grejpfruta. Prvo je video kako bezumno pada Don Taylor, njegov menadžer, koji je osetio metke kako mu se zarivaju otpozadi u noge. Bob se potom okrenuo i video kako kroz zadnja vrata kuhinjske ostave viri automatska puška. Bili su saterani u ćošak. Hici su samo tako rešetali na sve strane. Čak pet metaka je pogodilo Don-a, a Bob-u je jedan okrznuo grudi ispod srca i završio duboko u ruci. Rita Marley, Bob-ova žena i članica pratećeg benda, bila je pogođena u glavu, dok su gotovo svi ostali članovi benda i prijatelji koji su se tu zatekli, ni ne shvatajući šta se tačno dešava, uspeli da se zaštite i prođu netaknuti. Na svu sreću, niko nije bio ubijen te noći. Doduše, Don je bio u kritičnom stanju, a Rita je bila spašena zahvaljujući debelim dredovima koji su sprečili da se metak dublje zarije. Bob se jedno vreme u šoku teturao po kući dok su se velike mrlje krvi širile svuda po njegovoj odeći.

Već tokom naredna dva dana, Rita je puštena iz bolnice, a Don-ovo stanje se popravljalo. Međutim, bilo je to samo trenutno olakšanje, ono što je bilo potrebno uraditi jeste odlučiti da li da ipak nastupe na tom koncertu ili ne. Iako se niko od izvođača, ni Bunny Wailer, ni Peter Tosh, ni Burnin’ Spear, nisu pojavili na svom ugovorenom nastupu, na Nacionalnom stadionu gde se koncert održavao okupilo se više desetina hiljada ljudi. Strpljivo su čekali Bob-a i Wailers-e. Kolebanje je dugo trajalo, ali u Bob-u je eventualno prenagnula želja da ispuni prvobitno obećanje koje je narodu dao, makar i sa svešću da će na tom koncertu biti laka meta za još jedan pokušaj revolveraša. Odlučan da nastupi, bend je ubrzo okupljen, spremljen i svi su se zaputili ka stadionu. Kada su pristigli, tamo je već bilo oko 80 hiljada ljudi, svi naoštreni da dočekaju čoveka koji je upravo preživeo pucnjavu! “Kada sam odlučio da nastupim na ovom koncertu pre dva i po meseca, rečeno mi je da neće biti politike. Samo sam hteo da sviram za ljubav naroda”, priznao je Marley na početku svog nastupa. Praćeni gromoglasnim ovacijama, Wailers-i su započeli koncert sa pesmom „Rat“: “Svuda je rat, rat je na istoku, rat je na zapadu, rat u gornjem gradu, rat u donjem gradu…”

Iako je čitava atmosfera na koncertu bila naelektrisana, bilo je osetno da Wailersi u takvim okolnostima nisu mogli biti potpuno rasterećeni, pa samim tim nisu pružili ni blizu onako snažnu i za njih karakterističnu energiju koja ih je inače učinila popularnim. Koncert je prošao sasvim u redu i ispostavilo se da je Bob izašao kao pobednik iz te bitke, ali bila je to Pirova pobeda, sa gorkim ukusom u ustima. Zar je nakon svega što je učinio za Jamajku zaslužio da to doživi? Zar nije učinio da glas naroda Jamajke postane snažniji? Zar nije pomogao svima kojima je mogao? Jednostavno, bio je žestoko povređen, suviše toga se skupilo i prosto više nije mogao da bude na tom ostrvu. Ubrzo nakon koncerta je seo na prvi avion i otputovao sa Jamajke, u koju se nije vratio narednih godinu i po dana.

Međutim, Bob je bio istreniran da nakon takvih velikih razočarenja izađe još snažniji i stabilniji na putu ka ispunjenju svoje životne misije. Do tog snažnog osećaja nije došao preko noći. U pitanju su bile godine, a taj trening je počeo još od prvih posekotina koje je zadobio u osnovnoj školi dok je branio svoje prijatelje i od prvih rana koje je zaradio u uličnim tučama na ulicama Trench Town. Ali bio je to put koji Bob nije birao, on ga je samo pratio svom snagom, a veoma lako ga je taj isti put mogao odvesti i na potpuno drugu stranu, u kriminal, što je pored muzike bio jedini “smisleni” put u getu Kingstona. Štaviše, njegova majka se često brinula da će Bob upravo tim putem krenuti nakon što je napustio školu sa 14 godina i s obzirom da se često družio sa starijom decom koja su bila na ivici delikvencije. Ali, Bobu je nešto govorilo da to nije Onaj put, put Istine.

POČELO JE PLAKANJEM

„U školi učitelj je rekao: „Ko zna da piše, piše. Ko zna da peva, peva.“ Tako, ja pevam“

Proces upoznavanja sa Vavilonom, sistemom duhovne i materijalne izopačenosti, kod Boba je bio direktan, dug i nemilosrdan. Odrastanje u Trench Townu (dobio je takvo ime jer je sagrađen iznad jarka kojim su odvođene otpadne vode iz starog Kingstona), getu Kingstona, stecištu beskućnika, lopova, kriminalaca i nasilja, podrazumevalo je da se naviknete na smrad koji je dolazio od kanalizacionih voda, da idete u krevet gladni, da dugo šetate bosi, i da budete oprezni u slučaju da vas neko čeka iza ćoška u nekoj uličici. U Trench Townu nije bilo sudnice, umesto nje se koristilo sečivo. Takođe, ne bi trebalo da vam bude strano ni da spavate pod otvorenim nebom:

Hladna zemlja mi je bila krevet sinoć
A kamen mi je bio jastuk
“Talkin Blues”

Očajanje je bilo prisutno svuda, a sami ljudi koji su tamo živeli nazivali su Trench Town “kućom zarobljenih”. Bob je upravo u jednom takvom okruženju odrastao. Ali, negde iza te slike nemaštine, bolesti i nasilja, u tom istom okruženju, Bob je po prvi put došao u dodir i sa muzikom. Bez obzira na sve probleme, muzika je oduvek bila prisutna u Trench Townu, često kao jedini izvor snage u tom beznađu:

Mi dolazimo iz Trench Towna
Dolazimo da oslobodimo ljude muzikom, slatkom muzikom
“Trench Town”

bob_marley_specijal_univerzalnipesnikljubaviislobode_4

Bob je tu pronašao svoju geto porodicu i neke ljude sa kojima je ostao prijatelj celog života. Pre svega, upoznao je Bunny Livingston-a, a potom i Peter Tosh-a, sa kojima je eventualno osnovao jedan od prvih pravih roots sastava na svetu – bend Wailers (oni koji jecaju, nariču). Bend je dobio takvo ime upravo zbog toga što je u Trench Townu bilo puno paćenika koji nisu videli ni tračak nade, pa se moglo čuti puno naricanja, plakanja i jecanja. “Počelo je plakanjem. Počelo je plakanjem, znaš. A onda je muzika postala deo mog života…“, rekao je Bob jednom prilikom u intervjuu na pitanje kako je započeo muzičku karijeru. Muzika je učinila da Bob uvidi kako svoja iskustva iz geta, te prizore bede i gladi koji su mu urezani u svest, može pomoću stihova i nota da prevede u nešto što svako razume, i da istovremeno skine teret sa duše. Njihove prve roots pesme, koje su se pojavile na revolucionarnom albumu „Catch A Fire“ bile su teške i mračne. Jedan savršen primer je numera koja otvara taj album, “Betonska džungla”, u kojoj je najbolje prikazano kako izgleda život u predgrađu Kingstona iz perspektive čoveka koji je tamo odrastao:

Tama je prekrila moju svetlost
I pretvorila dan u noć
Gde se ljubav može pronaći?
Hoće li mi neko reći?
Jer moj slatki život mora biti tamo negde…
Izvan ove betonske džungle.

Nema okova oko mojih nogu,
ali nisam slobodan.
Nikada nisam znao šta je to sreća
Nikada nisam znao šta je brižnost
Ipak, uvek ću se smejati kao klovn
Hoće li mi neko pomoći?
Moram se izdići sa dna
“Concrete Jungle”

Muzika je za njih bila izlaz sa dna u svakom smislu, ali nedostajao je još jedan sastojak, ispostavilo se ključan, koji je tu muziku učinio univerzalnom i bezvremenskom – vera.

bob_marley_star_of_david_ring_jewish

BOŽJI ČOVEK I BOŽJA DELA

“Rastafari nije kultura, to je stvarnost.”

“Ja ne uživam u uspehu. Pogledaj koliko sam mršav. Ja samo radim božji posao, ne uživam stvarno u tome.”

Istinske promene u Marley-evom unutrašnjem svetu dogodile su se tek kada je pristupio Rastafari pokretu. Upravo je Rastafari filozofija formirala njegovu konačnu životnu misiju i neprestano podgrevala vatru u njemu, čineći ga mentalno i duhovno snažnijim. Kroz Rastafari učenja, Bob je uvideo da je borba protiv Vavilona na duge staze moguća samo kroz apsolutno širenje dobrote i ljubavi. Sve to je imalo savršenog smisla, kao da su se u njegovoj glavi i osećanjima najzad poklopili svi delići slagalice. Rastafari je uticao i na njegove poglede na nasilje i fizičku borbu: “Šta se može dobiti od lošeg? Pitao sam se, posmatrao i razmišljao, čoveče, ako udarim ovog čoveka, to će se odraziti i na mene. Onda shvatim da je isti Bog koji postoji i u mojoj pesnici, što znači da u stvari ne udaram tog čoveka, udaram Boga”.

Međutim, tada su se pojavili i novi problemi. U to vreme, Rastafari pokret je u društvu imao status sekte, a njegovi članovi su bili potpuno degradirani i smatrani od strane srednje i više klase kao otpadnici društva i antisocijani čudaci. Suočavanje sa diskriminacijom, nosilo je opet određenu težinu koju je Bob morao da iznese na svojim leđima. Ali, to već nije bilo toliko teško, jer Bob je počinjao da razume stvari. Pre svega je bio siguran u ona znanja i mudrosti koje je pronalazio u učenjima pokreta, i ništa u spoljašnjem svetu nije moglo biti jače od toliko potrebnih osećaja pripadnosti, nade, ljubavi i brižnosti za kojima je žudio tokom svog života i koje je sada najzad osećao i prepoznao u Rastafari veri. Sve što je do tada doživeo i iskusio kao neko ko je odrastao u getu dobilo je potpuno novu formu i značenje za njega. I sa takvim velikim znanjem i verom, Bob je bio odlučan da kroz muziku kao univerzalan jezik, pokuša da razuveri sve te ljude koji su sumnjali da je Rastafari ili Dža (Jah) kako su ga nazivali, svemogući bog pravednosti, dobrote, napretka i bezuslovne ljubavi.

Dža dolazi da otkloni sve stege
Uspostavi jednakost
Izbriše sve grehe
Oslobodi zatočenike
„Exodus”

Rastafari filozofija mu je pomogla da uvidi i bolje razume kako Vavilon kao sistem funkcioniše i gde je najslabiji. Iako još uvek jako mlad, počinjao je da prozire korake Vavilona i postavlja mu zamke onako kako je umeo, kroz svoje revolucionarne stihove:

Danas kažu da smo slobodni
Kako bi nas okovali u siromaštvu
Dragi Bože, mislim da je sve to nepismenost
To je samo mašina koja pravi pare
“Slave Driver”

Jednom kada su se Bobovo životno iskustvo, muzika i duhovnost stopili u jedno, bila je to kombinacija koju apsolutno ništa nije moglo uzdrmati. I Bob je svestan toga koristio tu svoju moć kako bi drugima pomogao da dođu do sličnog pogleda na svet, na slobodan svet iz njegove vizije, pun ljubavi, zadovoljstva i zahvalnosti, koji bi potpuno urušio Vavilonsku kulu.

Hajde, pokrenimo se
Povešću vas u zemlju slobode
Tamo ćemo živeti dobrim životom
I biti svoji
“400 Years”

EXODUS (IZLAZAK)

„Vavilon ne želi mir, čoveče. Vavilon želi moć.“

Nakon koncerta Smile Jamaica, Bob je proveo oko 14 meseci u političkom azilu u Velikoj Britaniji. Došao je u sam centar jednog od sedišta Vavilona, i kao što je mogao da očekuje, tu je situacija bila još gora nego na Jamajci. Mogao je da vidi još veće siromaštvo i nezaposlenost, kao i puno patnje i očajanja, a rasizam je takođe bio u poletu. Ali, mogao je videti i kako su se mnogi ondašnji muzičari okretali revolucionarnim pesmama, i borili protiv takvog sistema, na sličan način kao što je i on sam radio. Ali, ono što je Bobu sasvim odgovaralo u Londonu, jeste što je tu bio potpuno rasterećen od pritiska velike zvezde koji je imao na Jamajci, pa je samim tim mogao sasvim više da se posveti svom radu. Zahvalan što je uspeo da izvuče živu glavu, i što mu je Dža dao novu šansu, Boba je zahvatio inspirativni polet koji se iskristalisao na njegovom narednom albumu. Umesto da ga pokolebalo ono što se izdešavalo na Jamajci, u Bobu kao da je u stvari ojačalo samo ono u šta je već bio siguran, da su ljubav i jedinstvo jedina smislena rešenja. Album „Exodus“ je upravo o tome govorio, samo još ozbiljnije i oštrije nego na bilo kom albumu do tada. Međutim, postao je realniji, znao je da će proces biti dugotrajan i da će još mnogo vremena morati da prođe pre nego što se svest na globalnom nivou podigne na viši nivo:

Mnogi će još morati da pate.
Mnogi će još morati da umru, ne pitaj me zašto.
“Natural Mystic”

Ispostavilo se da je „Exodus“ jedan od najznačajnijih i najboljih albuma koje je Marley ikada snimio, ali mnogo je bitnija činjenica da je tim izdanjem Bob bez imalo straha poslao pravi odgovor onima koji su hteli da ga uklone, trijumfujući u toj bici nad zlom i nepravdom sa dobrotom i ljubavlju:

Kako beše na početku – jedna ljubav
Tako će biti i na kraju – jedno srce
“One Love”

bob-marley-specijal-hardwired

PROBUDI SE I ŽIVI

„Novac nije moje bogatstvo. Moje bogatstvo je to što po zemlji hodam bosih nogu.“

„Ja gledam unutar sebe. Jedva da i pogledam napolje.
Moje oči okreću se ka meni. Ne zanima me šta ljudi urade ili kažu.
Ja tražim prave stvari.“

„Bio sam ovde ranije i doći ću ponovo, ali neću ići istim putem.“

Prošlo je više od 30 godina od kako nas je Bob Marley napustio i stvari se ne kreću ništa bolje od tada. Štaviše, Vavilonska kula postaje sve veća i svet se praktično nalazi na ivici duhovne propasti i propasti sistema vrednosti. A sa druge strane, njegova muzika je sve popularnija, mnogo više nego kada je bio živ. Marley je bio čisto oličenje života, sa svim svojim prednostima i manama, i samim tim, njegova dela i muzika pokreću u modernom čoveku upravo onu tihu životnu vatricu koja je zatrpana mnogim otrovima koje smo usisali u ovom Vavilon-sistemu u kojem živimo. Bob govori da je tu vatru moguće opet rasplamsati. Svoj život je posvetio sa jedne strane spoljašnjoj borbi protiv sistema, a sa druge strane je pokušavao da dokaže da je bez obzira na poteškoće koje taj sistem donosi, sam život i svesnost da smo živi najveći dar koji možemo imati u svojim rukama. Poistovećivanje života sa projekcijama našeg uma, kao što su strah, nezahvalnost, zavist ili mržnja, je zapravo najveći greh koji se može počiniti prema životu. Sanjati o lepšem svetu i boriti se za njega, ali istovremeno biti budan i svestan ovog u kojem trenutno živimo, jer dok ne dođe bolji, drugog nemamo.

Život je duga ulica prepuna smernica
Zato kada putuješ kolosecima, ne komplikuj svoj um
Oslobodi se mržnje, nevolja i zavisti.
Pusti snove da putuju s tobom, zajedno u realnosti
Probudi se i živi!
“Wake Up and Live”

O autoru

Nenad Pekez

Journalist

Contact
nenad@hardwiredmagazine.com