RECENZIJE ALBUMA

BETWEEN THE BURIED AND ME – „Automata I“ (2018)

between-buried-me-automata-2018-review
Written by Jadranka Balaš

BETWEEN THE BURIED AND ME
„Automata I“
Progressive Metal
Sumerian Records

Činjenica da su BTBAM muzički u dalekom svemiru dok je većina ostalih bendova čvrsto prikovana za zemlju uz neverovatnu sposobnost da sebe nekako uvek gurnu u istraživanje novih teritorija je više nego dovoljna da bez razmišljanja krenete na ovo putovanje.

Kada god slušam ovaj bend nekako me uvek rastuži činjenica što se nikad nisu „primili“ na našem podneblju. Na sceni su već 18 godina, njihova gotovo besprekorna diskografija broji osam albuma i najbitnije od svega, BETWEEN THE BURIED AND ME su bend koji stoji iza albuma „Colors“, jednog od najboljih progressive metal albuma našeg doba. Nemojte sebe zvati ljubiteljem progressive zvuka ako ovaj album niste slušali, i naravno zavoleli. Tehnički savršeni i uvek inovativni, BTBAM su jedan od onih bendova budućnosti, onih koji bi da je pravde na svetu trebali da ispisuju stranice muzičke istorije, ali nam je lakše da kukamo kako takvi bendovi više ne postoje umesto da im zapravo posvetimo pažnju.

Konceptualni albumi nisu nepoznat teren za BTBAM ali ovaj put su neke stvari uradili drugačije. Za početak napravili su dupli album, „Automata I“ koja nam je sada predstavljena dok će drugi deo ugledati svetlost dana nešto kasnije ove godine. Koncept je baziran na snovima, tačnije na pitanju kako bi to izgledalo kada bi naši snovi bili javno prikazivani u svrhu zabave?! Priča prati glavnog aktera odnosno njegov san o pronalasku porodice koju je izgubio i bavi se mnogo njegovom ličnom dobrobiti i stvarima sa kojima se svakodnevno suočava, pre svega depresijom. Ono što me je najviše i privuklo, jeste to da je koncept albuma dobrim delom inspirisan smrću Chris-a Cornell-a i pokušava da odgovori na to kako čovek koji naizgled ima sve može takođe da zagazi u mračne vode.

Epizoda serije Black Mirror pretvorena u metal album privlači u samom startu a činjenica da su BTBAM muzički u dalekom svemiru dok je većina ostalih bendova čvrsto prikovana za zemlju uz neverovatnu sposobnost da sebe nekako uvek gurnu u istraživanje novih teritorija je više nego dovoljna da bez razmišljanja krenete na ovo putovanje. Ono što će fanovi prvo primetiti dok slušaju album jeste da je „Automata I“ mnogo žešća ploča u odnosu na prethodnika „Coma Ecliptic“ (2015) i ako niste fan mekšeg, eteričnog zvuka benda vrlo lako će vas prigrliti ova žešća i mračnija strana. Uprkos tome, album je veoma lak za slušanje i u svojih 35 minuta ni u jednoj sekundi ne preti da vas uguši. Ništa u vezi ovog albuma i ovog benda nije dosadno.

Album otvara „Condemned to the Gallows“ savršen miks grubih i čistih vokala, gruva i mirnijih sekcija, išarana gitarskim soloima. Jedna od najsvetlijih tačaka albuma jesu Tommy-evi vokali, neverovatan raspon i varijacija stilova koji u mnogome doprinose podizanju drame na još viši nivo a što je posebno naglašeno u pesmi „Yellow Eyes“. Nasuprot njoj stoji „Millions“ čija je melodičnost mnogo direktnija nego u ostalim numerama, oslobođena kompleksnosti po kojoj su poznati dokazuje da bend i te kako ume da tradicionalnije da pristupi pisanju pesama a da one opet zvuče dovoljno moćno. Kruna albuma definitivno jeste „Blot“, pesma koja neodoljivo podseća na nešto što bi se moglo naći na albumu „Colors“.

Noćna mora se ovde prekida ali bend je obećao pozitivan ishod. Ostaje nam samo da čekamo kako će se razrešti na drugom delu. „Automata II“ stiže za nekoliko meseci i jedva čekam pre svega da čujem kako ovaj koncept zvuči kada se sluša od početka do kraja.

Lista pesama:

01. Condemned to the Gallows
02. House Organ
03. Yellow Eyes
04. Millions
05. Gold Distance
06. Blot

About the author

Jadranka Balaš

Editor

Contact
jadranka@hardwiredmagazine.com