IZVEŠTAJI SA FESTIVALA

Belgrade Calling Festival 2012 – Treći dan

faith-no-more-belgrade-calling-2012-featured
Written by Hardwired Crew

Kako je po svemu Belgrade Calling neobičan festival, tako ćemo raport trećeg dana festa uraditi malo drugačije. Nećemo se držati klasičnog prikaza, pisati o bendovima po „satnici“, odnosno po redosledu nastupa, nego ćemo prozboriti pokoju po – zasluzi. 

Na festivalima, svakako, uvek neki bend odnese „titulu najboljeg“ i u 99,99% slučajeva u pitanju je neki hedlajner. Što se tiče trećeg dana ovog mladog festivala – imamo dva pobednika. Jedan je izvojevao pobedu zbog lične impresije, a drugi zbog (koliko god je to moguće) objektivne.

ugly-kid-joe-belgrade-calling-2012-photo-marko-ristic

Ugly Kid Joe uživo na Belgrade Calling festivalu 2012. godine, photo Marko Ristić

UGLY KID JOE, ti loši momci koji su nas tokom nesrećnih devedesetih godina prethodnog veka oživljavali i hranili svojim humorom, jednostavnim a efektnim rifovima, „pissed off“ stavovima i vokalima, a bo’me i baladama, nas starije su vratili upravo u pomenuti period – setili smo se kako smo bili oduševljeni kad smo po prvi put čuli „Goddamn Devil“, vremena kad se „Everything About You“ toliko mnogo vrtela na MTV-u da smo je zamrzeli… Setili se ponovo one naježenosti zbog melodije i poezije kultne obrade „Cat’s in the Cradle“, nanovo osetili omađijanost tokom „Milkman’s Son“, koja nas očigledno nije htela pustiti i nakon svih ovih 17 godina (da, već toliko ima!). Ne ljutite se, morate shvatiti nas koji smo, i uz druge bendove, odrasli uz Ugly Kid Joe. Pevač Whitfield Crane je harizmatičan kao i nekad; da, tu je neka bora više, proređena kosa, ali i dalje slama vokalom, a kao frontmen je itekako ubedljiv i nepokolebljiv. Njima nije bio problem što su nastupili tako rano – iskoristili su priliku i toliko dobro odsvirali da to nećemo nikada zaboraviti. Osmesi i skakanja, kako u publici tako i na bini, možda ne govore dovoljno o sjajnoj atmosferi bez obzira na ranu satnicu, ali je neophodno napomenuti da su momci iz Kalifornije ZASLUŽILI bolji termin. Kako sa stanovišta muzike i izvedbe, tako sa one fanovske – došli su ljudi, horski pevali, smejali se i odlično proveli. Bend takođe! Valjda će se bog ili koja god viša sila smilovati i podariti nam njihov solo koncert, jer je festivalska lista bila isuviše kratka. Na stranu lošije ozvučenje, prašina, vrućina, kašnjenje i slično – sve je vredelo izdržati – as ugly as they wanna be – a bili su predivni! Dakle, apsolutno lična impresija je da su Ugly Kid Joe bili najbolji ove večeri.

Međutim, niko pa ni ja ne može osporiti činjenicu da su, realno i objektivno, ti koji su zapečatirali i zacementirali treći dan festa – FAITH NO MORE.

Od tako velikih bendova kao što su oni ne smemo očekivati mnogo na festivalima; mnogo toga zavisi od trenutnog raspoloženja, koliko su zadovoljni uslovima, posetom i organizacijom. Ipak, budući da su FNM„odomaćeni“ da tako kažemo, razloga za takav oprez nije bilo. Na čelu sa genijem Mike-om Patton-om, FNM su učinili da se osetimo kao da posle njihove svirke ZAISTA možemo da umremo – ta, šta vredi videti i čuti nakon njih?! Nostalgija je svakako igrala ulogu i u njihovom slučaju, pa su fanovi najviše i najjače reagovali za pesme sa kultnih ostvarenja „Angel Dust“ i „King for a Day… Fool for a Lifetime“.

faith-no-more-belgrade-calling-2012-photo-marko-ristic

Faith No More uživo na Belgrade Calling festivalu 2012. godine, photo Marko Ristić

*** POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA SA NASTUPA BENDA FAITH NO MORE ***

Patton je suvereno vladao binom i činilo se da će svaki pojedinac iz publike učiniti šta god on zatraži. Retki su bendovi koji imaju toliki uticaj na fanove, a još ređi frontmeni koji umeju da ponesu publiku u nebo, i to faktički samo jednim pogledom ili jednostavnim pokretom. Iako je moje srce najzadovoljnije bilo izvođenjem energične i neponovljive „The Gentle Art of Making Enemies“, objektivnost u meni nalaže da se prisetimo kompozicije koju je Patton posvetio novom predsedniku Srbije. Naravno, ta numera je bila jedna jedina – „Digging the Grave“. Ta posveta nekom može biti smešna, neko se može zbog nje nervirati, neko se može složiti, ali sve je to promašaj suštine. Suština leži u tome da su FNM apsolutno znali gde i kod koga dolaze i to su na duhovit način iskoristili. Znali su šta žele da urade i znali su šta rade. Upravo zbog toga se svaki ton vinuo visoko u nebo, upravo zbog toga je njihov set bio fantastičan. Nije dovoljno znati da sviraš, nije dovoljno biti dobro navežban. Bitno je i ono što dolazi iz tela, iz dubine duše i FNM su nam to i pružili. Skakali ili ne, držali ruke u vazduhu ili ne, pevali ili ne…ma, svejedno je – važno je to da su nas dodirnuli. Ako neko nije bio dodirnut njihovom i profesionalnom i svirkom iz čiste ljubavi, to svakako nije do FNM.

faith-no-more-belgrade-calling-2012-photo-marko-ristic

Faith No More uživo na Belgrade Calling festivalu 2012. godine, photo Marko Ristić

*** POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA SA NASTUPA BENDA FAITH NO MORE ***

Impresije nakon pomenutog dvojca vrtoglavo padaju. Bronzanu medalju su osvojili THE SISTERS OF MERCY. Dakle, još jedan bend/projekat zlatne prošlosti. Budući da su nastupili poslednji i zahvaljujući kašnjenju programa, može se reći da su popularni Sistersi svirali u vreme koje je kao stvoreno za njih. Tokom njihovog nastupa nije bilo video bima, ali je osvetljenje bilo toliko efektno da bi ti ogromni ekrani samo narušavali pravu klupsku atmosferu. Andrew Eldritch i ekipa su napravili odličnu gothic dark-electro žurku, baš kao da je u pitanju nekakav batcave parti, a ne festival predviđen za više desetina hiljada ljudi. Može se reći da takva muzika ne odgovara većim prostorima, ali ljudi moji – uz onakav zvuk, osvetljenje, dim i muziku ko je mogao loše da se provede? Samo neko ko ih ne voli, a takvi nisu ni ostali da ih čuju. “First and Last and Always“, „Temple of Love“, „Flood“, „Something Fast“… Iako bend nije ono što je nekada bio, iako Eldritch „živi na staru slavu“, Sistersi su nam pokazali da na tako nešto imaju svako pravo.

the-darkness-belgrade-calling-2012-photo-marko-ristic

The Darkness uživo na Belgrade Calling festivalu 2012. godine, photo Marko Ristić

*** POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA SA NASTUPA BENDA THE DARKNESS ***

Videti i čuti THE DARKNESS je privilegija. Možete i da ih mrzite, ali ako im dozvolite da vam se prikradu, na njihovim koncertima ćete se odlično provesti. Izuzetno pozitivni, kao i uvek odlično raspoloženi, Britanci su srpskim fanovima ponudili svoje viđenje glam rock-a. Jedan sam od onih koji nikako ne mogu da podnesu njihov zvuk, vokal Justin-a Hawkins-a i celo njihovo scensko lomatanje, ali mirne duše mogu konstatovati da su sjajni uživo! Definitivno bend za dobar provod, za slušanje s voljenom osobom, cupkanje s tek povremenim skokovima. Iako iza sebe nemaju bogatu diskografiju, The Darkness su i nama pokazali da imaju razloga da pucaju na visoko – nisu bili retki oni koji su znali sve njihove pesme. Not my cup of tea svakako stoji, ali kad smo žedni, može i The Darkness.

public-image-ltd-belgrade-calling-2012-photo-marko-ristic

Public Image LTD uživo na Belgrade Calling festivalu 2012. godine, photo Marko Ristić

Možda najčudnija priča leži iza nastupa PUBLIC IMAGE LIMITED. Moguće da grešim, ali delovalo mi je kao da je većina ljudi bila zadovoljna samo što vidi Johnny-a Rotten-a, tu večito nadrkanu legendu punk-a. Za divno čudo, još od prvog albuma „First Issue“ iz 1978. PIL nude sopstvenu viziju post punk zvuka, pomešanu s reaggae i dub uticajima, a samim tim muziku koja je savršena za igranje, skankovanje… Međutim, da li zbog neznanja, umora ili nečeg trećeg, povratna reakcija publike je definitivno izostala. Moguće je da su ljudi očekivali nešto žešće i brže, nešto od Pistolsa… Ako je tako, onda nisu znali gde dolaze i možda nije trebalo da dođu. PIL su svima pružili ono što bi se kolokvijalno nazvalo „savršen trip“. Dobro uvežbani, sasvim solidno raspoloženi, PIL su podsetili zašto su toliko bitni i uticajni u rock muzici i itekako je vredelo odrešiti kesu zbog njih.

Na kraju ove naše liste dolaze, ni krivi ni dužni, THE HORRORS. Zapravo, jesu krivi, a bogme i dužni su nam. Stvarno mi Englezi nisu jasni – The Horrors su sa prvog mesta zvanične liste singlova zbacili Lady Gaga-u, i to s pesmom „Still Life“ koju smo i čuli ovo veče. Dve sedmice kasnije, The Horrors nisu bili ni u prvih 50. To se može reflektovati i na njihovu svirku. Iako su nastupili posle Ugly Kid Joe, njihovu svirku je propratio duplo manji broj ljudi, i to ako računamo i one koji su sedeli, tik ispred bine. Što se same svirke tiče, sve je bilo na svom mestu. Dark muzika 21. veka, Joy Division 21. veka – izrazi koje britanska štampa koristi ne bi li opisala njihov stil. U tome ima istine, ponajviše zbog klavijatura i vokala. No, što se tiče muzike, ritam sekcije, moramo primetiti da zvuče veoma slično našim Kristalima. S tim da su Kristali duplo stariji od njih. Bilo kako bilo, očigledno je da Englezi nisu dovoljno „probili“ Evropu, pa je publika, blago rečeno, bila potpuno nezainteresovana za njihovu svirku. I ako ćemo iskreno, The Horros nemaju šta da ponude. Ni kvalitetne pesme, ni zanimljiv scenski nastup, ni dobru komunikaciju s publikom, ni… Pa nemaju ništa da ponude…

the-horrors-belgrade-calling-2012-photo-marko-ristic

The Horrors uživo na Belgrade Calling festivalu 2012. godine, photo Marko Ristić

I to bi bilo to. Nagutani prašine, ipak moramo biti zadovoljni ponuđenim. Budući da je ovaj treći dan poslednji što se tiče stranih bendova, možemo malo svesti utiske – stariji bendovi i izvođači kao da nas „znaju u dušu“, dok ovi noviji, mlađi deluju kao da su izgubljeni u prostoru i vremenu. Jessie J ima zaista fenomenalan glas, ali nema dobre pesme, nema pesme koje će se pamtiti za dvadeset godina. Živi bili pa ne videli je, jer je neće niko ni puštati. Potpuno isto važi i za The Horrors, iako oni imaju još prostora da iznenade, dok će sastavi poput FNM imati uvek fanove, bez obzira na muzičke vetrove koji dominiraju u određenim trenucima.

Na kraju, jedna velika pohvala rock publici. Mnogi mediji su nakon prvog dana festivala „častili“ organizatora raznovrsnim pljuvanjima zbog male posete. Ne shvataju ljudi da takva muzika nema fanove u pravom smislu reči. Ali zato smo već naredna dva dana pokazali koja muzika ima. Nadamo se samo da ćete i večeras da se dogegate do Ušća da pozdravimo i domaće bendove. Neki od njih su mogli bez ikakavog problema da se nađu rame uz rame sa Ozzy-em i Zakk-om, dok bi npr. Orbital sravnili s zemljom. Zato, nemojte da vam bude teško. DOĐITE!

Piše Boban Pantoš
Ovaj članak je prvo objavljen na Nocturne Magazine sajtu

Dodaj komentar

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.