AVENGED SEVENFOLD
„The Stage“
Heavy Metal
(Capitol Records, 2016)
„Hail to the King“ i „The Stage“ su dve potpuno suprotne krajnosti ovog sastava. I dok je prvi obilovao komercijalnim hitovima, novi album je daleko teže svariti upravo zbog odsustva istih. Ipak, verujem da će na duže staze „The Stage“ ostati zapamćeniji kao zreliji, složeniji i potpuniji od svog prethodnika.
Sve češči trend na muzičkoj sceni je da izvođači bez prethodne najave ili medijske pompe iz vedra neba objave novi album. Tako su između ostalih Radiohead, Beyoncé i David Bowie fanove širom sveta iznenadili albumima oko kojih se prašina podigla tek nakon iznenadnog objavljivanja, dopuštajući muzici a ne izjavama, fami i tračevima da vode glavnu reč. Bilo je pitanje vremena kada će se ovaj model primeniti na metal sceni, a realna lista kandidata koji imaju dovoljno kredibiliteta da ovako nešto izvedu nije preduga. Međutim, čast da budu pioniri tog trenda u ovom zvuku nije pripala bendovima Metallica, Tool ili Iron Maiden koji bi bar po meni bili prvi favoriti, već znatno mlađem sastavu AVENGED SEVENFOLD. Iako je najavljen singlom za koji će se ispostaviti da deli ime albuma, „The Stage“ je iznenada osvanuo 28. oktobra. Ovakav potez mogao se pokazati kao izuzetno rizičan, no srećom A7X na ovom albumu nude dovoljno da taj rizik potpuno eliminišu.
Iako ih često otpisuju kao „onakav ili ovakav“ bend na konto imidža, svako ko je temeljno preslušao bar nekoliko pesama zna da se radi o izuzetno tehnički potkovanom sastavu, dugujući to pre svega izuzetnim veštinama svih svojih članova. Iako je ovaj tehnički pristup pesmama sa inače prijemčivom strukturom obeležio kultne albume „City of Evil“, „Avenged Sevenfold“ i „Nightmare“, na prethodnom albumu „Hail To The King“ bend je skoro u potpunosti zauzdao tu svoju prirodu, izuzev na pesmama pri kraju albuma kao što je „Planets“. Tako se na mnogim pesmama na „Hail to the King“ prosto čuje kako se Synyster Gates suzdržava od kompleksnih, vratolomnih solaža, dok se sada već bivši bubnjar Arin Ilejay drži prostih ritmova. Ovo je po meni jedna od najvećih mana prethodnog albuma, koji je i pored toga iznedrio fantastične hitove.
Srećom, na albumu „The Stage“ je ta tehnička strana benda koja je jedan od njihovih najznačajnijih zaštitnih znakova ponovo na slobodi i čini se izraženija nego ikada. Gates i Vengeance ponovo upuštaju u sumanute gitarske duele a basista Johhny Christ zvuči virtuoznije nego ikada. Novi bubnjar Brooks Wackerman zaslužuje poseban pasus, kako je njegova izvedba na ovom albumu više nego besprekorna i krade apsolutno svu pažnju. Ritmovi su eratični, prelazi sjajno uklopljeni i izuzetno česti, svirka izuzetno precizna a opet jako energična i sa osetnim primesama njegovih punk korena. Nema svrhe skretati pažnju na pojedinačne pesme kao dokaz ovoj tvrdnji kako sve pesme krase upravo gorepomenute odlike. Fanovi će čak prepoznati i omaž stilu pokojnog Rev-a u nekim deonicama posebno karakterističnim za prerano preminulog bubnjara.
Pored tehničkog, bend se takođe vratio malo eksperimentalnijem stilu, pa tako pesma „Sunny Disposition“ priziva ludilo numera kao što su „Unbound (The Wild Ride)“ ili sada već kultne „A Little Piece of Heaven“, posebno zbog izuzetno izraženih trubačkih deonica. Nemoguće je ne primetiti i uticaj progressive rock zvuka u klavijaturama na nekim od kompleksnijih pesama kao što su „Fermi Paradox“ ili 15-minutni ep „Exist“. Ova, nesumnjivo najkompleksnija kompozicija u karijeri benda, iz poduže instrumentalne deonice koja podjednako obiluje svemirskim klavijaturama i rifovima na kojima bi im i Hetfield pozavideo prelazi u nešto mirniju, akustičnom gitarom vođenu stvar koja se pred kraj zalumfava i dovodi do kulminacije koju još jednom krase svemirske klavijature prožete kroz žestoke rifove i naraciju za koju je zadužen popularni astrofizičar Neil deGrasse Tyson.
Ono što bih istakao kao nedostatak albuma takođe je vezano za tehničku prirodu pesama. Iako se ne bih usudio da ih odlikujem atributom progressive, činjenica je da su sve numere na albumu dosta kompleksnije od njihovih dosadašnjih radova. Iako to izuzetno raduje nekoga poput mene ko voli da sve što album ima da ponudi nije „na izvolte“, čini mi se da na ovom albumu Avenged Sevenfold nisu uspeli da pogode onu pravu razmeru tehničke svirke i komercijalnih pesama koja je krasila pomenuta izdanja koja kritičari smatraju njihovim krunskim dostignućima. Kao rezultat toga, nakon prvog slušanja albuma možda ćete imati problema da se setite kako je tačno išla ova pesma, ili kako je zvučala ona sledeća. Na albumu nema instant hitova kao što su „Bat Country“, „Afterlife“ ili „Almost Easy“ čiji bi refreni ostali urezani nakon prvog slušanja. Međutim, nakon više preslušavanja sve ono što je bend upakovao dolazi do izražaja, a favoriti poput naslovne „The Stage“, agresivne „God Damn“ ili eterične „Higher“ (koja, moram primetiti, na momente zvuči kao Muse na steroidima) će početi da vam se vrte u glavi i odbijati da iz nje izađu.
„Hail to the King“ i „The Stage“ su dve potpuno suprotne krajnosti ovog sastava. I dok je prvi obilovao komercijalnim hitovima, novi album je daleko teže svariti posle samo jednog slušanja upravo zbog odsustva istih. Ipak, verujem da će na duže staze „The Stage“ ostati zapamćeniji kao zreliji, složeniji i potpuniji od svog prethodnika. Sve što treba da uradite je da mu date šansu i svakim ponovnim preslušavanjem ljuštite slojeve kojima je obavijen. Avenged Sevenfold su sazreli i ovim albumom utemeljili poziciju jednog od najperspektivnijih mladih heavy metal sastava.
Piše Jovan Ristić
Lista pesama:
01. The Stage
02. Paradigm
03. Sunny Disposition
04. God Damn
05. Creating God
06. Angels
07. Simulation
08. Higher
09. Roman Sky
10. Fermi Paradox
11. Exist
„Hail to the King“ i „The Stage“ su dve potpuno suprotne krajnosti ovog sastava. I dok je prvi obilovao komercijalnim hitovima, novi album je daleko teže svariti upravo zbog odsustva istih. Ipak, verujem da će na duže staze „The Stage“ ostati zapamćeniji kao zreliji, složeniji i potpuniji od svog prethodnika.
