Pre nego što su zavladali top listama sa čak dva albuma zaredom AVENGED SEVENFOLD su prešli izuzetno trnovit, mada ne toliko dug put do uspeha. Njihova vrtoglava popularnost fascinantna je s obzirom da je prošlo tek 15 godina od njihovog debi albuma a bend iza sebe samo šest izdanja, sa sedmim u najavi. Pre nego što čujemo šta je bend spremio na predstojećem albumu prisetimo se odakle je sve počelo.
Osnovan 1999. godine u Hantington Biču u Kaliforniji, AVENGED SEVENFOLD su pokrenula četvorica drugova koji su po uzoru na svoje heroje nastupali pod pseudonimima. Trojku koja je predstavljala osnovu benda činili su pevač M. Shadows (Matthew Charles Sanders), gitarista Zacky Vengeance (Zachary James Baker) i bubnjar The Rev (Jimmy Owen Sullivan). Kada je ime benda u pitanju, Shadows je bio inspirisan biblijskom pričom o Kainu i Avelju, konkretno frazom „ako Kain bude osvećen sedmostruko, Lamek će biti sedamdeset i sedam puta“, što je pevaču posebno zapalo za oko. Bend je snimio dva demo izdanja koja su promovisali na svaki mogući način: svirkama u najgorim klubovima i terminima, deleći flajere i diskove, i kontaktirajući svaku moguću izdavačku kuću pre nego što ime se jedna napokon obratila: belgijska Good Life Recordings. Bend je bio spreman da radi na svom debi albumu.
„SOUNDING THE SEVENTH TRUMPET“
(godina 2001, izdavač: Good Life Recordings)
Svaki put do zvezda vodi preko trnja, pa tako ni Avenged Sevenfold nisu izuzetak. Neumoljiva samopromocija kroz deljenje nalepnica, demo diskova, majica i flajera donela im je prvi ugovor dok su članovi benda bili tek srednjoškolci. Njihov debitantski album „Sounding the Seventh Trumpet“ snimljen je sa budžetom od svega 2500 američkih dolara. Album je snimljen u studiju Westbeach Records, a članovi benda su uprkos tome što su bili tek tinejdžeri znali tačno šta žele, te ni mali budžet nije predstavljao problem. Frontmen M Shadows i gitarista Zacky Vengeance našli su poslove kako bi finansirali ostatak. Jimmy Sullivan, poznatiji pod pseudonimom The Rev je snimio sve deonice na bubnjevima u samo jednoj sesiji, a ostali članovi su se nadovezali na njegove snimke. Album je izdat 24. jula za belgijskog izdavača Good Life Recordings, koji je bendu poslao ugovor od svega jednog paragrafa koji su mlađani članovi benda puni entuzijazma i bez iskustva potpisali bez čitanja.
Avenged Sevenfold još uvek nisu razvili svoj stil, te je i „Sounding The Seventh Trumpet“ pomalo nekoherentan miks njihovih heavy metal i hardcore uticaja. Sa druge strane, različiti muzički ukusi članova doprineli su da se na albumu nađu žestoke numere inspirisane punk i HC zvukom kao što je „Darkness Surrounding“ ali i potpuni kontrast tome u vidu klavirske numere „Warmness on the Soul“, gde je frontmen M. Shadows tek pokazao svoj pun potencijal kao vokalista a bend nagovestio eventualni zaokret ka mainstream zvuku. Kako tada nisu imali velikog izdavača ili skup marketinški tim iza sebe, njihov debi album je prodat u svega 300 primeraka u nedelji nakon izdavanja. Ubrzo nakon izdavanja albuma bendu se pridružio Synyster Gates (Brian Elwin Haner, Jr.) koji je preuzeo na sebe lead gitare, za koje je do tada bio zadužen Zacky Vengeance. Nakon ovog pojačanja bend je objavio EP „Warmness of the Soul“ ali i presnimio ceo debi album sa Gates-om na gitari, a debi je ponovo izdat preko izdavača Hopeless Records.
(godina 2003, izdavač: Hopeless)
„Nekoherentan“ definitivno nije prva reč koja vam pada na pamet kada pomislite na drugi album ovog sastava. Nazvan „Waking The Fallen“, naslednik debi albuma objavljen je 26. avgusta za Hopeless Records. Pojačani novim basistom od kada je na tu poziciju došao mladi Johnny Christ, Sevenfold su rafinisali svoj metalcore izražaj, sa malo jačim akcentom na „metal“ delu te kovanice nego što je to bio slučaj sa prethodnikom. Tako je teško ne primetiti izuzetno jak uticaj koji su bendovi kao što su Slayer, Metallica i Pantera imali na sastav prilikom pisanja kultnih hitova „Unholy Confessions“ ili „Second Heartbeat“, koje bend i danas rado uvršćava u koncertne liste. Gitarista Synyster Gates je bend popeo na sledeći nivo svojim virtuoznim stilom, te je i „Waking The Fallen“ mnogo bogatiji vrtoglavim solažama.
Ovaj album je takođe prošao mnogo bolje kada su u pitanju prodaja i prijem. Avenged Sevenfold su se se otisnuli na putujući rock festival pod imenom Warp Tour, gde su bili jedan od retkih metalcore bendova okruženi raznim hardcore i pop-punk sastavima. Članovi benda bi prihvatali bilo kakvu ponudu i bilo koji termin kako bi imali priliku da promovišu svoj novi album i izgrade reputaciju. Podržani jačom izdavačkom kućom, Avenged Sevenfold su sleteli na 15. mesto Top Heatseekers albuma, liste najboljih albuma novih i bendova u usponu. Ipak, lepe cifre, medijska pažnja i pozitivne kritike nisu ono najbitnije što je ovaj album doneo bendu. Najbitniji su fanovi, kako im je „Waking The Fallen“ pomogao da oko sebe okupe izuzetno lojalnu, i često veoma glasnu bazu fanova koji su spremni da otvore figurativnu vatru na sve one koji se osmele da napadaju bend. Ta lojalna baza i danas je razlog zašto su Sevenfold na čelu novog talasa heavy metal scene.
Na čelu sa producentskim timom koji su činili Andrew Murdock i Fred Archambault, Sevenfold su snimili album koji se nije plašio da oda počast korenima, ali da u isto vreme bude nešto posebno i jedinstveno. Kako je Shadows tada izjavio: „Znali smo od samog početka da ako ljudi nemaju jako mišljenje o nama nikada nećemo biti ništa specijalno, a ako nas obasipaju ljubavlju ili mržnjom znači da imamo nešto posebno. Većinu najvećih bendova na svetu ili volite ili mrzite, a mi nismo želeli da budemo izuzetak tog pravila. Čak i da kada neko dođe posle nastupa i kaže ‘to je bilo jebeno sranje! Šta kog đavola mislite da radite?!’ bio bih srećan, zato što smo u njemu izazvali reakciju i pamtiće nas zauvek.“
(godina 2005, izdavač: Warner Bros.)
Ugovor sa velikom izdavačkom kućom Warner Bros. bendu je doneo vrtoglav uspeh i potpuni zaokret od metalcore stila koji su na ranijim izdanjima negovali. Umesto toga, njihov treći studijski album „City Of Evil“ objavljen za Warner Bros. predstavio je bend u potpuno novom muzičkom ruhu sa akcentom na tradicionalnom metal zvuku protkanom hard rock nijansama. Još jedna lako uočljiva promena je bilo potpuno odsustvo „growl“ vokala. Umesto njih, M. Shadows se osvrnuo na melodične vokale, stilski na pola puta između Axl Rose-a i James-a Hetfiled-a. Pored prilično očiglednih uticaja koji su legendarni sastavi Metallica, Guns N’ Roses i Iron Maiden imali na članove benda tokom pisanja ovog albuma, „City Of Evil“ je začinjem i uticajima koji na prvo slušanje možda nisu toliko očigledni. Neki od njih su muzika punk rock sastava NOFX, legendarni Led Zeppelin ali i evropska škola power metala, posebno sastav Helloween. Sam Shadows tvrdi: „Krstario sam po forumima i chat-ovima i bio sam žedan nove muzike. Na tim mestima sam otrkio bendove kao što su Children of Bodom i Blind Guardian i celu tu evropsku scenu.“ Uticaj ovog zvuka možda nije najočigledniji njihovim dotadašnjim fanovima, ali je izuzetno pristutan na celom albumu. „Najbesramniji uticaj benda Helloween je iz pesme ‘March of Time’ u pesmi ‘Beast and the Harlot’. Počinje sa klavirskom deonicom i pompeznim uvodom koji prelazi u D štim i nastavlja da melje. Mislim, rifovi nisu isti i ima tu svega, ali aranžman i to što su sa tom pesmom uradili je po meni brilijantno. Insistirao sam ‘moramo imati ovakvu pesmu na albumu’. Užasno je prozirno kada slušate pesme uporedo, ali Helloween su bili ogroman uticaj na mene“ tvrdi frontmen.
Bend se trudio da sa ovim albumom pomeri granice, kako muzičke tako i one lične. Rev je satima vežbao za bubnjevima trudeći se da dostigne brzinu od 210 udaraca po minuti. Shadows je uzimao časove pevanja, a učitelj mu je bio niko drugi do Ron Anderson, kod koga su zanat učile legende kao što su Axl Rose i Chris Cornell. Uloženi trud se itetkako isplatio, kako je ovaj album Avenged Sevenfold lansirao u svetsku slavu. Pored toga što je odneo brojna priznanja, na albumu „City of Evil“ su se našle pesme koje su i dan danas stub njihovih koncerata, kao što su gorepomenuta „Beast and the Harlot“, emotivna balada „Seize the Day“ i njihov možda najprepoznatljiviji hit „Bat Country“, inspirisan knjigom „Paranoja u Las Vegasu“ i istoimenom filmskom adaptacijom. Ovaj uticaj prenešen je i na spot koji je jednako tripozan kao i pomenuta adaptacija i koji je odneo MTV nagradu za „najbolji spot novog izvođača“. Album je stigao na 30. mesto Billboard 200 liste, prodavši 30.000 kopija u nedelji nakon izdavanja. Bend je zamenio male turneje i klubove za velike festivalske, kako po Sjedinjenim Državama tako i po Evropi. Nakon Vans Warped turneje po Sjedinjenim državama, bend se otisnuo na turneju pod nazivom Cities of Evil koja ih je odvela do Velike Britanije i ostatka Evrope, Japana, Australije i Novog Zelanda. Međutim, bend je otkazao jesenju turneju planiranu za 2006. godinu, kako bi se fokusirali na rad na novom albumu. „City Of Evil“ je možda zatvorio metalcore poglavlje ovog sastava, ali je otvorio mnoga druga vrata koja će bend odvesti u pravcu u kom nisu ni zamišljali.
Nakon nje bend je objavio singl „Almost Easy“, a spot za ovu pesmu režirao je P.R. Brown, koji je sarađivao sa legendama kao što su Mötley Crüe ili Marilyn Manson. Wayne Isham je režirao spot za sledeći singl, pesmu „Afterlife“ koju su fanovi putem njihove stranice izglasali najboljom pesmom sa albuma. Album je izdat 30. oktobra sa dvonedeljnim zakašnjenjem usled rada na bonus materijalima, uključujući i gorepomenuti animirani spot. Album je sniman u studijima Sunset Sound Recorders u Los Anđelesu, odnosno Eldorado Recording Studios i Burbank & Capitol Studios u Holivudu, a produkciju potpisuje sam bend. Album je po izdavanju sleteo na četvrto mesto Billboard 200 liste, a skoro godinu dana kasnije dostigao je zlatni tiraž. Enormni uspeh albuma je bendu doneo veliku turneju koja je ovekovečena koncertnim albumom „Live in the LBC“, snimljen tokom nastupa u Long Biču. Pored koncertnog albuma u paketu se našao i album „Diamonds in the Rough“ kolekcija bonus pesama, obrada kao i potpuno novih pesama.
Bend se na ovom albumu odlučio za kontroverzan korak i kao producenta uposlio Mike Elizondo-a, koji je pre toga sarađivao uglavnom sa pop i hip-hop izvođačima, uključujući Alanis Morissette, Eminem-a, Dr. Dre-a, Maroon 5, 50 Cent-a i mnoge druge. Teško je bilo poverovati da će čovek koji je napisao „The Real Slim Shady“ biti u stanju da iznese silinu jednog od najpopularnijih heavy metal sastava na planeti, no i pored toga „Nightmare“ je sa produkcijske strane besprekoran, a Elizondo je nastavio da radi u okviru žanra koji nije njegov modus operandi, te je tako bio zadužen za produkciju nahvaljenog albuma „The Hunter“ benda Mastodon, objavljenog iduće godine.
„Nighmare“ je naišao na fantastične reakcije kritike i debitovao na Billboard 200 listi na prvom mestu, čime je postao prvi album benda koji je postigao ovakav uspeh. Iako su bend i Portnoy izjavili da bubnjar neće biti stalna zamena na ovoj poziciji, zajedno su se otisnuli na svetsku turenju u podršku izuzetno uspešnog izdanja. Gitarista Synister Gates je u intervjuu za Metal Hammer te godine izjavio: „Osećamo da je ovo naš trenutak i Jimmy-ev trenutak, i tako je ispravno. Ovo je poslednji materijal koji je napisao i ovo će biti poslednji naš album koji će zaista biti Avenged Sevenfold album i mora biti naš najjači album. Znam da će biti, zapravo već jeste, za nas, naše porodice, a ujedno i veoma blizak našim srcima.“
(godina: 2013., izdavač: Warner Bros.)
Šesti studijski album benda stavio je Avenged Sevenfold na ozbiljan test. The Rev je bio mnogo više od bubnjara i prijatelja, bio je glavni kreativni pokretač benda. Kao što je Gates izjavio, „Nightmare“ je bio poslednji pravi Avenged Sevenfold album, a „Hail To The King“ njihov novi početak. Na albumu se predstavio novi bubnjar Arin Ilejay, nakon što su se Portnoy i bend razišli. Namera benda je bila da se okrenu svojim korenima i snime direktan hard rock album po uzoru na svoje idole kao što su Metallica, Led Zeppelin i Guns N’ Roses. Međutim, po nekima bend se držao previše blizu svojih uzora, te je nemoguće ne primetiti sličnost koju uvodna „Shepheard of Fire“ deli sa kultnim hitom benda Metallica, „Enter Sandman“ ili „This Means War“ sa pesmom „Sad But True“. Po raznim portalima su se pojavljivali članci koji su upoređivali pesme sa albuma sa pesmama drugih izvođača, često nalazeći sličnosti i gde ih nema. Frontmen benda Machine Head, Rob Flynn, je bio veoma strog prema albumu, nazivajući ga „kolekcijom obrada“ i upoređivao sa gorepomenutim bendovima.
No i uprkos tome, album je postigao ogroman uspeh i dospeo na sam vrh Billboard 200 liste, postavši time drugi uzastopni album benda koji je dobio tu počast. Kada je produkcija u pitanju, za pultom se ponovo našao Elizondo, koji je sada imao malo više iskustva sa težim zvukom što se jasno oseti na albumu. U okviru promocije albuma bend se otisnuo na još jednu veliku turneju i imao čast da predvodi legendarni festival Rock in Rio 2013. godine i prestižni britanski festival Download 2014. godine. Međutim, uoči rada na novom albumu bend je prošao kroz brojne promene, uključujući i otpuštanje bubnjara Ilejay-a i tužbu sa izdavačkom kućom Warner Bros. Rad na albumu se najavljuje još od 2014. godine, a detalja o njemu je bilo nikada manje.
Nedovoljno je reći da su očekivanja bila prevelika kada je u pitanju novi album benda Avenged Sevenfold. Iako kao jedan od najuspešnijih mladih heavy metal bendova današnjice nemaju potrebe da bilo kome dokazuju bilo šta, nakon brojnih osuda da su plagijatori te dobrodošlice bubnjaru Brooks-u Wackerman-u među svoje redove, interesovanje za novi materijal je bilo nikada veće. Avenged Sevenfold su album „The Stage“ objavili bez prethodne najave 28. oktobra 2016. godine, čime su ušli u istoriju kao prvi heavy metal bend koji se odlučio za ovakav potez. Za razliku od prethodnika, „The Stage“ su obeležile kompleksnije pesme pod jakim uticajem progressive rock zvuka, krunisane ep-om „Exist“ u trajanju od 16 minuta. Produkciju albuma potpisuju sam bend i Joe Barresi. Album je pokupio brojne pozitivne kritike, a naše utiske o njemu možete pročitati u recenziji na ovom linku.
Piše Jovan Ristić