INTERVJUI

AT THE GATES – Kako se legende bore sa stvarnošću?

at-athe-gates-band-2015-photo-andy-hayball
Written by Boris Džinić

Kada ste jedni od začetnika nekog muzičkog žanra, a vaši kultni albumi s početka karijere bukvalno su spasili taj žanr od izumiranja tokom devedesetih godina prošlog veka, karijera vam uz nekoliko pauza i mnogo projekata sa strane traje već 26 godina i posvetili ste život muzici koju stvarate – da li je to dovoljno da vas smatraju legendama? Pitajte bilo kojeg ljubitelja ili poznavaoca death metal zvuka na svetu da vam nabroji nekoliko najznačajnijih bendova za nastanak ovog žanra i AT THE GATES će biti jedan od njih. Borba sa duhovima realnosti nikome od nas nije laka, pa ni onima koji tu borbu iskazuju kroz muziku koju stvaraju. Da li je muzički kanal kroz koji izbacuju svoju energiju olakšica ili veliki teret, koliko je teško, ili možda lako, vratiti se onome što ste radili pre čak 20 godina, opstati kao jedan od legendarnih začetnika žanra u kojem svirate i vratiti se na velika vrata (ili kapije)? O svemu ovome je za naš magazin pričao frontmen benda At the Gates, Tomas „Tompa“ Lindberg, pred njihov dolazak na Petrovaradinsku tvrđavu i Exit festival 10. jula.

at-athe-gates-band-2015-photo-andy-hayball

At The Gates, photo Andy Hayball

Za početak, hajdemo odmah na najvažnije pitanje za nas ovde u Srbiji. Vidim da vam je raspored turneje prilično popunjen za letnju festivalsku sezonu, a takođe dolazite i u Srbiju, što je bila jedna od najboljih vesti ove godine za vaše fanove ovde. Exit festival je postao jedan od najvećih u Evropi tokom proteklih godina, šta očekujete od nastupa ovde u Novom Sadu?
Tomas: Poslednji put kad smo došli sa At the Gates, mislim da je bilo još devedesetih. Vraćao sam se ja kasnije u Srbiju sa drugim bendovima, a publiku pamtim kao srčanu i uvek punu energije. Prošlo je zaista mnogo vremena otkad nismo bili tamo kod vas i jedva čekamo da se sretnemo sa našim starim fanovima. Takođe, čuli smo i mnogo dobrih stvari o festivalu, tako da mislimo da će Exit biti jedna od svetlih tačaka za nas ovog leta.

A sad drugo najvažnije pitanje, naravno o vašem poslednjem studijskom albumu „At War with Reality“. Izašao je pre oko godinu i po dana i znam da vam je verovatno preselo da konstantno pričate o svakom njegovom detalju, ali da li mi samo možeš opisati kakav je bio osećaj vratiti se i ponovo zakucati na te kapije?
Tomas: Mislim da je ovo najvažniji album koji je iko od nas ikad uradio, u tom smislu. Naravno, znali smo da će se album žestoko ocenjivati i da će ga svi porediti sa ranijim izdanjima. Podrazumeva se da smo mi sada potpuno drugačije osobe, tako da je trebalo poprilično smelosti i hrabrosti da donesemo odluku da uradimo novi album. Kada smo dobili mnogo dobrih recenzija, kao na primer od tebe, a i u muzičkim prodavnicama je prodaja počela dobro, sve je delovalo sjajno. Ali, ono što je nama bilo najbitnije jeste to da su pesme odlično primljene uživo. Kad smo krenuli na turneju skoro pola seta su činile nove pesme, rame uz rame sa našim klasicima, da tako kažem, i sve su prošle odlično. Bili smo zaista srećni i mislim da imamo najbolje fanove na svetu, jer su istinski pokušali da razumeju zbog čega smo napravili album. Nije bilo lako razumeti, a i sam album je nekako prilično kompleksan, svakako kompleksniji od na primer „Slaughter of the Soul“.

at-the-gates-at-war-with-reality-2014-banner

Klikom na sliku otvarate recenziju AT THE GATES – „At War With Reality“

Trebalo vam je 19 godina da se vratite, a kada sam čuo tu vest samo sam poželeo da taj novi album ne bude „Slaughter of the Soul – Part II“, ako znaš na šta mislim. Potrebno je mnogo smelosti za tako nešto, da se distancirate od vaših legendarnih izdanja i stvorite nešto drugačije i sveže. Novi album je odlično primljen od strane medija, kritičara i publike. Možeš li nam malo više približiti ove utiske o albumu, jer ste vi mogli da ih čujete iz prve ruke na nastupima i festivalima? Šta kažu fanovi? Da li ga i dalje porede sa starim izdanjima?
Tomas: Da, u pravu si. Kao što sam već spomenuo, album je primljen zaista dobro i time smo veoma zadovoljni. Nije dobro prošao samo kada su prodaja i medijska pokrivenost u pitanju, već su i fanovi na koncertima to pokazali svojim entuzijazmom i uključivanjem u nove pesme na nastupima. Kada pominješ poređenje sa starim albumima, toga i nema toliko jer smo mi sada jednostavno drugačiji ljudi, i publika to shvata. Prošlo je skoro 20 godina i svašta se izdogađalo u međuvremenu, odrasli smo, imamo svoje svakodnevne poslove i druge projekte van benda, ali se ipak uvek trudimo da napredujemo i stvaramo nešto novo i nadograđeno na ono prethodno. Fanovi znaju nove pesme, delovalo je kao da su ih odmah upili i prihvatili iako je ovo daleko kompleksniji album od svega što smo dosad uradili. Kada bih ja bio u situaciji da moram da uporedim novi album sa starim izdanjima, iako je to poprilično nezahvalno, albumi s početka naše karijere su snažniji, grublji, suroviji, dok je novi album mračniji i više okrenut kompleksnosti i atmosferi.

Neću te pitati famozno pitanje o tih nekoliko pauza i prekida koje ste imali u prošlosti, ali mi samo reci da li osećate da su te stvari na neki način naštetile bendu ili vas je to samo učinilo jačim?
Tomas: Mislim da nas je to ipak ojačalo, učvrstilo celu ekipu jer smo sada mnogo zreliji. Prošlo je toliko godina i pošto smo se družili i viđali bukvalno smo odrasli zajedno, tako da je to zaista čvrsta hemija uzajamnog poštovanja. Kad smo prestali sa radom mislim da smo imali oko 22 godine i sada smo već zaista nedostajali jedni drugima, tako da sad ne možemo prestati svirati i stvarati novu muziku.

tomas-at-athe-gates-band-2015-photo-andy-hayball

Tomas, At The Gates, photo Andy Hayball

Nešto neobično proizlazi iz ove vaše duge pauze, jer ste došli u situaciju da sada na koncertima svirate pred ljudima koji još nisu bili ni rođeni kada je vaš prvi album izašao. Kako se današnje turneje i nastupi razlikuju od onih od pre, na primer, 15 ili više godina? Koje su najveće razlike koje primetite u publici na svojim nastupima, upoređujući sad i nekad?
Tomas: U pravu si, to su sada potpuno drugi i mlađi ljudi, ali ima tu još uvek i onih starih fanova. Totalno je drugačija atmosfera na koncertima, drugačije su i emocije. Tokom devedesetih je sve nekako bilo sirovije i agresivnije, a scena i publika su bile daleko manje. Tada je bilo bitnije pokazati stav i energiju, pokazati zube problemima u društvu, jednostavno je bilo drugačije vreme, dok je sada važnije odgovoriti na pregršt različitih stilova ljudi koji su došli na vaš koncert, što je takođe sjajan izazov. Deluje da je scena ranije bila jača, jer je u Švedskoj bilo jedva oko 30 ljudi koji su bukvalno bili underground death metal scena. Svi su se znali, držali se zajedno i to je ono što nam je bilo bitno – imali smo našu zajednicu koju smo izgradili sami, iako smo bili autsajderi i drugačiji od drugih. Sada je ovaj osećaj zajedništva drugačiji, ali je on i dalje jak, tako da ipak mislim da je sada scena daleko jača. Razvila se toliko da sada svaki grad u Švedskoj ima svoju lokalnu metal scenu, što je predivno jer daje raznovrsnost muzici i žanrovima. Ranije ste morali više da se borite za svoju muziku, dok je sada uz tehnologiju i internet sve dostupnije i jednostavnije.

Zastrašujuće je kad pomislim da sam rođen samo dve godine pre nego što ste vi oformili At the Gates. Šta vidite kad se osvrnete na ovih dosadašnjh 26 godina karijere? Kakav je osećaj da vas svi prepoznaju kao jedne od začetnika geteborškog death metal zvuka?
Tomas: Pa, nekako to nikad nismo gledali na taj način. Trudili smo se da budemo najbolji što možemo i da se što bolje izrazimo kroz našu muziku, a i sami imamo naše muzičke uzore, tako da zaista ne mogu govoriti iz ugla „legende“ jer se tako ne osećamo. I dalje smo skromni što se toga tiče i ne ponašamo se tako, jer to može da te skrene s puta, takvo razmišljanje je pretenciozno i suvišno i dovodi vas do toga da vrlo lako možete da se izgubite u svom egu. Mi i dalje slušamo metal, hard core i alternativnu muziku uopšte i pratimo mlađe bendove, kao i stare koje poštujemo, naravno. Ne mislimo o sebi kao o inspiraciji, jer i mi sami crpimo inspiraciju od drugih, kako to svi uostalom i rade.

Pročitao sam negde da radiš kao nastavnik u svom rodnom gradu u Švedskoj. Da li deca znaju ko si? Možda imaš neke zanimljive anegdote koje proizlaze iz te neobične kombinacije pevača legendarnog death metal benda i nastavnika u školi?
Tomas: Pa, trenutno učim decu koja su nešto mlađa. To je kod nas nešto kao srednji period osnovne škole, pa su ta deca tu oko 11, 12 godina, a takođe potiču iz ne baš ekonomski dobro razvijenih oblasti, iz siromašnijih četvrti, tako da oni slušaju druge vrste muzike, uglavnom hip-hop. Nisu baš veliki ljubitelji muzike, ali znaju da ja pevam u bendu i misle da je to super. Ali ipak imamo takav odnos da ne dozvoljavamo baš da se to meša u ono što radimo u školi. Misle da je to super, ali znaju da sam ja njihov nastavnik i da u školi imamo različite uloge. Imali smo koncert u velikom zabavnom parku ovde u Geteborgu prošlog leta. Nije bilo baš puno metal bendova, ali je bina bila ogromna i bilo je super. I stvar je u tome što ulaz na takva mesta ne košta mnogo i dozvoljen je ulaz svim uzrastima, tako da je ceo razred došao sa svojim roditeljima. Mislim da je to bio vrlo zabavan trenutak za njih.

Imam jedno zanimljivo pitanje koje često postavljam bendovima koje intervjuišem, ali naravno, nije svako ljubitelj horora. Ne znam za tebe, ali ja sam veliki zaljubljenik u horor knjige i filmove, pa bih hteo da te pitam – koji bi horor film ili knjiga, iz kompletne istorije žanra, bio najbolji opis benda At the Gates i zašto? Ako ne poznaješ dovoljno horor, možeš navesti bilo šta iz nekog drugog žanra.
Tomas: Oh, ovo je zaista zanimljivo pitanje. Ja baš i nisam neki ekspert u tom polju kao što je naš gitarista Anders, njemu bi se toliko dopalo ovo pitanje! Moja žena je takođe filmski fanatik. Verovatno će se stideti mog odgovora. (smeh) Naša muzika sadrži toliko toga različitog u sebi, brutalna je, ali takođe može biti lepa, melanholična, dramatična, pobedonosna, očajavajuća… toliko je mnogo emocija u našoj muzici, tako da je teško tačno odrediti. Trenutno mi je omiljeni reditelj Michael Haneke. Evo baš prošle nedelje sam gledao čak tri njegova filma. Zaista je dobar reditelj i tek mi ga je nedavno moja žena otkrila. Na primer, film „Funny Games“ je skoro pa horor, sa kombinacijom drame i prilično uvrnutog nasilja. Mislim da njegov širok spektar emocija može biti dobar opis onoga što mi u At the Gates radimo.

Da, gledao sam mnogo njegovih filmova, kao i „Funny Games“, i to je zaista zanimljiv opis vašeg benda. Za kraj ovog prijatnog razgovora, da li bi mogao da poručiš nešto čitaocima Nocturne magazina i vašoj publici u Srbiji i širom Balkana koja vas očekuje 10. jula na Exit festivalu?
Tomas: Veoma smo uzbuđeni što konačno ponovo dolazimo kod vas da se sretnemo sa svim fanovima. Poslednja dva puta kada sam bio u Srbiji bilo je neverovatno, toliko prijatnih ljudi, fantastičnih pejzaža i kulture. Jedva čekamo i želim da se svima zahvalim što su nas toliko dugo čekali. Exit je velik festival, ali se nadam da će doći i mnogo At the Gates fanova.

O autoru

Boris Džinić

Journalist

Contact
boris@hardwiredmagazine.com

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.