ARCHITECTS – „Holy Hell“ (2018)

ARCHITECTS
„Holy Hell“
Metalcore/Progressive Metalcore
(Epitaph, 2018)

Ovako zvuči bol. Ovako zvuči tuga. Ovako zvuči gubitak. Ovako zvuči bes. Ovako zvuči snaga. Ovako zvuči nada. Ovako zvuči ljubav.

Ovako zvuči život.

Ne sećam se kada sam poslednji put napisala recenziju. Ali u moru dobre muzike koja se pojavljuje svakodnevno ne sećam se ni kada me je neki album dotakao na ovakav način i naterao da se trgnem iz ove letargije. Kako mi je ovaj album „dopao šaka“ trebale su mi nedelje da se sastavim i skupim snage da napišem nešto. Nađem prave reči, ako takve uopšte postoje. Da stisnem zube i ne dopustim da suze krenu, jer bojim se da nikada ne bi stale. Da napišem „ono nešto“. Jer samo „nešto“ u ovom slučaju nije dovoljno. „Holy Hell“ je više od muzike, a njime su se ARCHITECTS uzdigli na više od benda.

20. avgust 2016. godine bio je jako tužan dan. Dan koji će ostati upamćen po tome što je Tom Searle izgubio bitku sa rakom i preminuo u 28. godini. Dan kada je Dan Searle izgubio brata blizanca. Dan kada su Architects izgubili jednog od osnivača i glavnog pisca benda. Dan kada su fanovi širom sveta zanemeli. Kada je muzički svet ostao bez jednog od najvećih talenata koje je metalcore žanr ikada video. Kada je u vazduhu zatreperelo neizgovoreno pitanje: „Šta dalje?!“.

To „dalje“ je toliko daleko da čak niste u stanju da zamislite da uopšte i postoji taj život posle smrti, da se tako izrazim. Kako se nositi sa svim tim toliko ličnim i toliko bolnim dok su hiljade i hiljade očiju uprte u vas?! Mnogo veći su pali na mnogo manjem ispitu. Ne i Architects. Sa ovom tragedijom izborili su se na najbolji mogući način. Muzikom.

Dan Searle, Alex Dean, Sam Carter i Adam Christianson su svoj bol i bes preusmerili ka stvaranju umesto da se u njima utope. „Holy Hell“ nije samo najbolji album benda do sada nego i jedan od najboljih albuma modernog metalcore žanra. U njega su vešto utkali toliko različitih, suprotstvaljenih emocija i učinili Tom-a i Architects besmrtnim.

Iako je svaki od njihovih osam albuma izazvao veliku pažnju i interesovanje muzičkog sveta, „Holy Hell“ je u tom smislu, verovatno oborio sve rekorde. Nemoguće je da se nista zapitali kako će sve to da zvuči bez Tom-a, sa Josh-om Middleton-om kao novim gitaristom benda. Ne mogu ni da zamislim kolika je snaga, volja i hrabrost bila potrebna da se nakon svega odluče za ovaj korak, i to relativno brzo. Iako dobro znam, kao i većina vas, koliko je ponekad teško samo ustati iz kreveta. I hvala im do neba što su, pre svega, pokazali kako se ne odustaje. Kako iz najveće tame mogu da se rode najsvetlije stvari. Kako se pobeđuje ne samo život, već i smrt. Izgrađen na ruševinama, baziran na tragediji, „Holy Hell“ odiše mrakom. Sveti pakao koji ćete zajedno sa bendom osetiti i proživeti svakom ćelijom svog bića.

Singlovi „Doomsday“, koji je jedna od poslednjih pesama na kojoj je Tom radio, agresivna „Hereafter“ i melodična „Royal Beggars“ predstavljene su u prethodnih godinu dana. Jedinstvene atmosfere ovih pesama uvele su nas u album ali na njemu nas je sačekalo toliko toga za šta je teško pripremiti se. Što se mene lično tiče, za „Death Is Not Defeat“ definitivno nisam bila spremna. Sam Carter je nadmašio sam sebe. Sasvim neki novi nivo besa i tuge se može čuti u njegovom glasu. Vrisci iz dubine duše cepaju srce, prosto rečeno. U kombinaciji sa Dan-ovim tekstovima, koji se po prvi put oprobao u ovoj ulozi, teško je ne biti dotaknut ovim glasnim, katartičnim vapajima koji se prožimaju kroz svaku pesmu.

Postojimo dok postoje ljudi koje volimo, i koji nas vole. Pa makar samo i u sećanju. Dok postoje oni koji slušaju našu muziku, čitaju naše reči. Smrt je neizbežna, ali smrt nije poraz. „Holy Hell“ je pobeda. Ovako zvuči bol. Ovako zvuči tuga. Ovako zvuči gubitak. Ovako zvuči bes. Ovako zvuči snaga. Ovako zvuči nada. Ovako zvuči ljubav.

Ovako zvuči život.

Lista pesama:

01. Death Is Not Defeta
02. Hereafter
03. Mortal After All
04. Holy Hell
05. Damnation
06. Royal Beggars
07. Modern Misery
08. Dying To Heal
09. The Seventh Circle
10. Doomsday
11. A Wasted Hymn