Punk rock publici nije potrebno posebno predstavljati bend kakav je Anti-Flag. Četvorka je na sceni već više od dve decenije, dok im karijera konstantno ide uzlaznom putanjom. Politički veoma osvešćeni i aktivni, spremni su da preuzmi odgovornost i drže se svojih stavova. Oni su spremni da pričaju kada drugi ćute. Spremni su da diraju tamo gde retko ko sme, i da provociraju tamo gde malo ko sme i da pogleda popreko. Oni su bend koji misli ono što kaže, i bend koji će sa istim žarom da izađe na binu u najmanjem klubu, i na glavnu binu velikog festivala. I ostati svoji. Njihova muzika je daleko od jeftine zabave za široke narodne mase, a zašto je to tako, i šta su ciljevi njihove borbe, ispričao nam je Chris #2, pevač i basista benda.
Sinoć si imao akustični set dole na plaži, pa kaži mi kakvi su ti utisci?
Chris: Jesi video ono!? Mislim da je prošlo sjajno. Nisam znao da očekujem, iako nam je ovo treći put ovde. Festival svake godine raste, ali mala bina nikada nije bila toliko velika, i nikada nije bilo toliko ljudi. Inače, imali smo mnogo problema sa putovanjem, cela nedelja nam je bila baš naporna. Svirali smo na severu Španije, na jugu Španije, pa smo leteli ovamo, a usput nam je izgubljena sva oprema. Proveli smo gomilu vremena na aerodromima i u svađama sa avio-kompanijama. Leteli smo iz Barselone do Ljubljane, pa smo onda vozili oko tri sata kroz ove lude planine, i praktično smo stigli u Tolmin skoro u vreme kada je trebalo da se spremamo za nastup. Pritom nisam video akustičnu gitaru skoro četiri nedelje, koliko smo na ovoj turneji. Znam da sam se sad odmakao od tvog pitanja, ali ovo je smešna priča. Inače, bilo je sjajno, ali ako hoćeš dužu verziju, ona ide ovako. (smeh) Uglavnom, zaspali smo kad smo došli u hotel, i kada sam se probudio, video sam akustičnu gitaru u našoj sobi, i nemamo pojma kako i kad se to desilo. Neko nam je ušao u sobu dok smo spavali i ostavio akustičnu gitaru, bilo je sjajno! (smeh) Kad smo se probudili, bili smo u fazonu – “Hej, jesi ti doneo gitaru? – Ne, mislio sam da si ti!“ Ali bila je dobra gitara, lepo je radila i nastup je prošao sjajno. Svi su bili jako ljubazni, i publika je bila sjajna. Zbog svega toga još više očekujem koncert večeras.
Chris, Anti-Flag i Miljan tokom intervjua, fotografija Tamara Samardžić
Znači ono uopšte nije bila tvoja gitara? Jeste sada barem dobili svoju opremu?
Chris: Nije! Nikad ranije je nisam video, samo se pojavila. (smeh) Jesmo, u stvari skoro da smo dobili sve, još uvek nam fali jedna torba, a tamo su nam kablovi za gitare. Imali smo sreće da je na svakom koncertu neki od drugih bendova bio ljubazan da nam pozajmi svoje.
Dobro, onda ako budete loši, znamo koga da krivimo…
Chris: Da! (smeh) Avio-kompanije!
Pomenuo si da vam je ovo treći put ovde. Šta misliš o samom festivalu?
Chris: Jako je jedinstven. Konstantno raste, a iako je očigledno da dolaze sve veći i veći bendovi, ali mislim da to nije glavni razlog. Ljudi pričaju o ovome. Kada smo prvi put dolazili, to je bilo, mislim drugo izdanje, i niko još uvek nije znao o ovom mestu i koliko je u stvari prelepo. Ljudi jesu pričali o sceni, o lokaciji, ali je to još uvek bilo nepoznato. Sinoć na nastupu upoznao sam ljude iz Francuske, Italije, očigledno Slovenije, ali ljudi dolaze sa svih strana da bi bili deo ovoga. Izgradio je reputaciju koja prevazilazi “Hej, ovo je cool punk rock festival“. Sada se zaista smatra jedinstvenim i specijalnim festivalom.
Kao bend, poslednjih godina ste napravili veliki iskorak, i čini mi se da ste sada veći nego ikada ranije. Kako objašnjavaš da vam se to desilo sada, nakon dvadeset godina karijere?
Chris: Ne mogu to da objasnim. I meni je to interesantno. Primetio sam da se u poslednjih nekoliko godina ne dešava gotovo ništa novo kada je punk rock u pitanju, i mislim da su ljudi počeli da traže nove bendove sa idejom, sa porukom, bendove koji veruju u kvalitet. Kako to nije toliko lako naći kao što je bio slučaj pre godinu ili dve, počeli su da se vraćaju ka već poznatom, i da se ponovo povezuju sa Anti-Flag. Takođe, volim da verujem da smo bolji nego što smo bili. Pritom ne želim da zvučim kao šupak, i vičem okolo “Hej, mi smo dobri!“. Radimo ovo već dugo, naporno smo radili na tome da pišemo najbolje pesme koje možemo, i trudili se da ne upadnemo u kolotečinu. Jako je lako upasti u ciklus gde na dve godine izdaješ album, pa ideš na turneju u Americi, turneju u Evropi, nakon toga sviraš festivale, vratiš se na Warped Tour, i tako u krug.
Za novi album, za “American Spring“ želeo sam da budem siguran da ćemo uzeti onoliko vremena koliko nam treba, a prošlo je skoro tri godine od prethodnog izdanja, kako bismo bili najbolja verzija našeg benda. Pogotovo sada, nakon dvadeset godina rada bilo nam je bitno da naučimo da usmerimo svoju energiju. Dogodilo mi se dosta toga i na ličnom planu što me je navelo na odluku da ukoliko odlučim da nastavim da budem u bendu, to bude iz pravih razloga, da ostanem pozitivan, zadržim nadu i cilj. Da pokušamo da proširimo našu poruku i postaramo se da stigne do što više ljudi. Mislim da se publika povezuje sa tim. Nadam se da će nastaviti da se širi, jer je naša poruka veoma prosta. Poštuj ljude, bez obzira na to odakle dolaze, koliko novca imaju, kakve boje im je koža, da li su strejt ili gej… U tome leži nada i vizija da ćemo ostaviti stvari bolje nego što smo ih zatekli.
Ljudi koji nas čuju su uglavnom na istoj strani kao mi, stoga nam je bitno da dođemo do njih, da probijemo zid buke koja govori ljudima da nisu dovoljno dobri, da nemaju dovoljno dobre pantalone, da ih niko neće jebati jer imaju bubunjice na licu, i takva sranja. Takva apatija i cinizam su bitka u kojoj se mi borimo. Ne pokušavamo da nateramo ljude da misle “bolje“. Kada ljudima daš izbor, većina, bar verujem da bi većina odabrala život uz saosećanje i empatiju.
Chris, Anti-Flag tokom intervjua, fotografija Tamara Samardžić
Odakle crpite energiju da i nakon toliko godina gurate napred snažno kao i na početku, pa možda čak i jače?
Chris: Kao što si i sam rekao, ljudi se povezuju sa našom pričom. Imamo sreće, konstantno dobijamo injekcije optimizma. Recimo sinoć – izašao sam na binu nervozan kao pas, i nisam imao pojma šta da očekujem. Mislio sam – ovo je Punk Rock Holdiay, ljudi ne žele nekog seronju sa akustičnom gitarom! (smeh) Ali ljudi su bili sjajni. Takve stvari ti daju dodatnu energiju, i tu kažeš sebi “To je to, mi to možemo…“
Danas sam gledao War on Women, kada vidiš takav bend koji počne pred publikom koja ih možda ne zna, pazi, oni su nov bend, nikada nisu bili u Evropi, i vidiš toliko broj devojaka u publici… kada sam video to, znao sam da ispred sebe imam bend koji će nastaviti da gura ovo. Pogledao sam Astpai i ponovo rekao sebi – “Evo ko će nastaviti da gura ovo dalje“. Nije na meni, ili na Anti-Flag, ili bilo kom drugom bendu da utiče na ljude i da menja svet. Mi pokušavamo da stvorimo zajednicu u kojoj će pojedinac moći da se pronađe, i da vidi da nije sam na svetu. U tome leži snaga i optimizam, i odatle crpimo energiju.
Uspeli ste nešto što je zaista retko. Svirali ste na nekim od najvećih bina na svetu, izdavali albume za “major“ etikete, a opet se niste kompromitovali, ni kao bend, ni svoju muziku. Kako ste uspevali da ostanete svoji, i koliko je to bilo teško?
Chris: Definitivno postoje kompromisi koje smo svi pravili. Ja ne uživam u tome što živim u svetu eksploatacije i kapitalizma, ali to je svet u kom živimo. Jedini način da se odvojim od toga je da se izolujem, i da proizvodim sopstvenu hranu, izgradim svoju kuću i živim ovde negde u slovenačkim šumama, što možda i nije toliko loša ideja! (smeh) Ali imam porodicu, imam prijatelje, veze, ljude koje volim i u čijim životima želim da budem. A da bih bio u njihovim životima, moram da radim, da stvorim novac, platim račune… Živim u Pistburgu u Pensilvaniji gde je gotovo nemoguće voziti samo bicikl, pa imam auto. Takve stvari. Svestan sam činjenice da i sam u velikoj meri doprinosim problemu protiv kog se borim. Ali. pokušavam da održim unutrašnji dijalog sa samim sobom, da ostanem svestan sistematskih problema, načina na koji se odnosimo prema ženama, ljudima sa različitom bojom kože, ljude koji imaju manje novca. Konstantno govorim sebi da nisam bolji od toga, da nisam iznad toga, nisam bezgrešan. Jedino tako možemo u potpunosti da prevaziđemo problem rasizma, seksizma, homofobije, transfobije…
Kada imaš to u vidu, i dobiješ priliku da sviraš na velikom festivalu, to je vaga. Onda sedneš, staviš argumente na sto i kažeš, “OK, tamo gde sviramo, verovatno će stajati reklama za Coca-Colu, Heiniken, ili šta već. I verovatno ćemo imati 45 minuta ili sat. Šta je koliko vredno.“ Cilj je odsvirati taj koncert. Da se razumemo, festivali su drugačiji, na festivalima si u fazonu “Ta-rara-ra, hej, hej, vidite me!“ (smeh) Ali kao što sam rekao, cilj je da neko tamo nazad kaže “Hm, nikad nisam čuo za ovaj bend, nikada nisam mario za bilo šta i bilo koga osim sebe. Nikada nisam razmišljao o tome da je onaj Monster Energy znak tamo verovatno samo da bi mi prodao proizvod, a ne zato što zaista veruju u zajednicu, u izdizanje iz kolotečine ili povezivanje.“ Pridobiti samo jednu osobu od deset hiljada, ili koliko već, vredno je svega što je na drugom tasu. To je ono što Anti-Flag razlikuje od velikog broja drugih punk bendova. Znam da ne bi svi politički punk bendovi bili spremni na takav kompromis, ali mi smo pronašli uspeh u tome.
Pronašli smo mogućnost da odsviramo festival, i onda odsviramo naš koncert, i sretnemo nekoga ko nam kaže da nas je gledao na Sziget-u. Najbolji primer za to smo imali nedavno u Budimpešti, svirali smo svoj koncert pred 1500 ljudi, a jedini put kada smo pre toga svirali u Mađarskoj, bila su dva nastupa na Sziget-u. Znam da to nije 40 ili 80 hiljada ljudi kao na nekon festivalu, ali to je mali fragment onih koji su tu zbog nas, i to se videlo. Svirali smo mi, Less Than Jake i Skindred, i bilo je sjajno. Po mom mišljenju, to je odličan primer postavljanja semena nade, optimizma i empatije. To je sjajan način da pokažemo gde mi kao Anti-Flag stojimo, a na vama je da odlučite da li se slažete sa time ili ne. Mi ne idemo nigde. Srećno! (smeh)
Vaš poslednji album nosi ime “American Spring“. Koliko je bilo potrebno hrabrosti za takvo ime, i da li ste nailazili na neke prepreke?
Chris: Zanimljivo je da smo imali mnogo razgovora na temu tog imena, i osnovno pitanje je bilo da li će ga ljudi shvatiti. Nisam se brinuo za Evropu, znam da se ovde otvoreno diskutuje o politici, ali u Americi je mnogo drugačije. Imali smo prijatelje koje smo pitali šta misle o imenu, a koji su to povezivali sa sapunicom koja je ranije prikazivala, a koja se zove “Irish Spring“. I onda bi pitali nešto poput “Kakve to ima veze sa albumom?“Pobogu! Gde dođavola vi živite! (smeh) Sa druge strane smo imali ljude koji bi nam govorili “OK, to je hrabro, ali “Arapsko proleće“ nije uspelo“. To mi je bila mnogo zanimljivija tema za razgovor, jer ja ne vidim “Arapsko proleće“ kao neuspeh.
Ne vidim iskrenu demokratsku revoluciju koja se dešava za nedelju dana. Ako uzmeš bilo koju istorijsku knjigu, videćeš da nasilje samo provocira novo nasilje. Kada god je revolucija postala nasilna, nije u potpunosti ispunila svoj cilj. A onda pogledaš mirne proteste, i vidiš da imaju pravi uticaj i donose promene. Nekad im je potrebno dvadeset, četrdeset, pedeset godina, čak i u SAD bitka još uvek traje. Još uvek imamo problema sa rasizmom, pogledaj samo dešavanja u Fergusonu. Načinjeni su veliki koraci u skretanju pažnje i isticanju drugačijeg mišljenja i potreba, ali promena kompletnog sistema zahteva mnogo vremena. Naša poruka nikada nije bila da želimo “Američko proleće“ koje će izgledati potpuno isto kao “Arapsko“.
Klikom na sliku otvarate recenziju ANTI-FLAG – „American Spring“ (2015)
Čuo sam da ljudi, koji su mnogo pametniji od mene, govore da je to u stvari trebalo da se zove “Arapska generacija“. Jer, to je u stvari nova generacija ljudi koja donosi nadu u budućnost. To je generacija koja je spremna da ustane i suprotstavi se staroj generaciiji koja želi da zadrži stari poredak. A to je u principu mesto na kom se globalno nalazimo. U SAD je upravo prošao zakon o gej brakovima. To je generacijska stvar. To je nova generacija, dok oni stariji, sa rukom na Bibliji koji govore kako je to protiv Božije volje, oni gube. Oni umiru i polako nestaju dok ih menja novija generacija koja gura društvo ka napretku. Sve te diskusije su razlozi zbog kojih smo se odlučili za ovaj naslov.
Pod jedan – ljudi nisu znali za “Arapsko proleće“, nisu znali za tu ideju. Mislili smo da ako nazovemo album “American Spring“ da će nas ljudi pitati zašto smo to uradili, pa ćemo dobiti priliku da objasnimo sve ovo. Što se i dešava.
Pod dva – ljudi su bili uvređeni naslovom, što je takođe sjajno po nas! (smeh) To je još jedna otvorena diskusija.
Poslednje – zbog malog odmaka od političkih tema, i unošenja ličnih više nego na bilo kom albumu ranije. Proleće je kao obnavljanje, ponovno rođenje i novi početak, a osećao sam se kao da sam u baš takvoj fazi života. To je jedan od razloga zašto sam se toliko vezao za ime i želeo da ono ostane takvo. Pritom je dovelo do odličnog omota, i kompletnog imidža. Bilo je mnogo stvari koje su se međusobno složile.
Upravo sam to i hteo da pomenem, omot albuma je prilično upečatljiv, pogotovo za one upoznate sa celom pričom.
Chris: Da, želeo sam omot koji će da provocira, ne samo desno krilo, nego takođe i levo. Želeo sam da pokažem da svi imamo predrasude, da imamo instiktivne reakcije na ljude kada mislimo da smo bolji od njih. Kada staviš sliku muslimanske žene, neko ko gleda Fox News vidi teroristu ili ekstremistu. Kada staviš sliku američkog vojnika, gotovo svaki punk rock klinac će reći, “Ubico dece, jebi se!“ Nigde ne postoji “siva zona“ koja otkriva ko su ti ljudi u stvari. Vide samo nešto što mi nazivamo arhetipovima.
Chris, Anti-Flag tokom intervjua, fotografija Tamara Samardžić
Jedna pesma sa albuma me naročito zanima – “The Sky is Falling Down“. Da li su je ljudi shvatili i kakve su bile reakcije?
Chris: Mislim da su se ljudi stvarno povezali sa tom pesmom, ali još više sa tom pričom nego samom pesmom. Pesma je samo način da skrenemo ljudima pažnju da su napadi dronovima nešto što se dešava svakog dana, u alarmantnom broju. Sa druge strane, anti-ratni predsednik Barack Obama je ujdeno i “dron-predsednik“, i morali smo da ga prozovemo zbog toga. Verujem da je implemetiranje zakona o zdravstvenoj zaštiti bilo važno. Verujem da je podrška gej brakovima važna, i rado ću ga pohvaliti sve za šta mislim da je korisno. Ali, program dronova i program nadzora je nešto što mora da stane. Verujem da je nehumano, nepravedno i da mora da se podvede kao ratni zločin.
Baš pre neki dan sam video, doduše na kratko, izgubio sam wi-fi pa nisam pročitao ceo članak, ali znam da je četrdeset ili pedeset civila poginulo u napadu dronom u Siriji. To su stvarni ljudi. Stvar je u tome što smo potpuno nesvesni toga, i potpuno bezosećajni na napade dronovima. Ljudima je toliko daleko, da uopšte ne shvataju da su to prave, stvarne osobe. Svodi se na “Aha, dron ih je ubio“… Čekaj, šta?! To je to?! Ne, to su pravi ljudi, osobe, sa porodicama i voljenima, i njih više nema. I da, ubili su jednog od čelnika Al Kaide, ali sa druge strane su ubili hiljade nedužnih ljudi. To je problem o kom moramo da govorimo. Videćeš, sviraćemo je večeras, sviramo je stalno, i drago nam je što je dobro prihvaćena jer nam je bitno da se o tome pročuje.
Poslednji album ste izdali za Spinefarm Records, kako to da ste završili na metal etiketi?
Chris: Da, ludo zar ne? (smeh) Pa čudno je. Poslednja dva albuma smo izdali za SideOneDummy koji su nam sjajni prijatelji, i uradili su mnogo toga dobrog za nas. Onda smo izdali kompilaciju za Fat Wreck, i bilo je sjajno ponovo se povezati sa tim ljudima, ali smo onda uvideli da sve radimo u svom krugu ljudi. Ovde ne govorim o ljudima do kojih će muzika stići, nego o zajednici unutar benda. To su bili ljudi sa kojima smo u svakodnevnom kontaktu, ali onda smo se jednog trenutka zapitali, šta je to što oni zaista mogu da urade za naš bend. Kako oni mogu zaista da doprinesu da se naša muzika čuje dalje. Odavno idemo na turneje po svetu, radimo stvari koje znamo i sami kako bismo naveli ljude da slušaju naše albume, šta je to što tačno oni mogu da urade.
Shvatili smo da nam je potreban razlog da brinemo. Ponekad, kada radiš sa prijateljima, dođeš do tačke kada je sve lako, a lako nije uvek najbolje. Krenuli smo u potragu za novim izdavačem, to je i jedan od glavnim razloga zašto smo snimali album u Los Anđelesu. Svi su tamo. Svi su došli, svi su čuli i bilo je više zainteresovanih, ali Spinefarm nas je najviše zainteresovao jer deluju globalno. Sedište im je u Finskoj, ali imaju kancelariju u Parizu, kancelariju u Nemačkoj, u Londonu… A to je gde mi želimo da budemo. Naporno smo radili da budemo prisutni u Evropi i da se povežemo sa evropskom publikom, jer verujem da u Evropi postoji veći stepen znanja i svesti o tome šta se dešava u svetu. Lakše je doći do informacija. Video sam to i po medijima – u lokalnim novinama sam video članak o našem novom albumu zbog njegove političke pozadine. To je nešto što nemamo u SAD. Trenutno smo Ameriku malo stavili na zadnje sedište, i odlučili da pokušamo ovako. Poslednjih nekoliko albuma su bili koncentrisani na SAD, izdati su za izdavače iz SAD. Sada smo se okrenuli ka celom svetu kao celini, i to nam je zaista važno.
Proputovali ste ceo svet, ali još uvek vas nismo videli u Srbiji. Kada će se to promeniti?
Chris: Iskreno, ne znam zašto još nismo bili. Da li imate neki dobar klub u koji bismo se uklopili? Ako imate, hajde da to uradimo! (smeh) Moj savet ti je da nam pošalješ mail, i uradićemo to. (smeh) To bi bilo sjajno!
Chris, Anti-Flag tokom intervjua, fotografija Tamara Samardžić
E, sada želim da te nateram da se zamisliš. Kada bi imao šansu da pošalješ svima poruku, šta bi to bilo?
Chris: Mislim da smo se dotakli više važnih tema. Kada imaš punk rock pesmu od dva minuta, ograničen si, i onda su potrebni ovakvi razgovori kako bi dodatno pojasnio i približio probleme, i teme o kojima govoriš. Ali, za mene, stvari su prilično jednostavne. Mislim da smo trenutno okruženi apatijom i cinizmom, te da moramo da pronađemo način da živimo sa empatijom. Mislim da zbog toga sve više bendova i ljudi u punk rock zajednici postaju vegetarijanci ili vegani. Sve više ih se dotiče problema policijskog nasilja i ubistava u SAD, situacije sa Pussy Riot, stanja u Ukrajini…
Poenta je u brizi za još nekog osim nas samih. To je jedina poruka koju bih mogao da pošaljem – šta god da radite, nemojte misliti samo na sebe. Zadatak nas, kao punk rock zajednice je da ustanemo i govorimo u ime oniih koji nisu u stanju da to sami urade. Da ih čuvamo u našim mislima i srcima, u nadi da će nekada doći do prosvetljenja. Živimo u vremenu informacija gde sve brzo dođe i prođe. Ako ti konstantno ne pričaš o nečemu što ti je stvarno važno, ko će?
Za kraj – kakav je osećaj biti najbolji punk rock basista na svetu?
Chris: To nije istina! (smeh) Ima ih mnogo, mnogo boljih, ali prihvatiću kompliment. Inge iz Against Me! je tu danas, tako da titula pripada njemu! (smeh)
Da, al on je svirao u International Noise Conspiracy, a to je varanje!
Chris: Da! To si u pravu! (smeh)
