Andy Sneap i Kev Bower, HELL – ‘Hell je samo hobi’

Osnovani davne 1982. godine, kultni britanski sastav HELL objavio je samo jedan EP pod imenom „Save Us from Those Who Would Save Us“ 1983. godine, da bi se tragično i prevremeno raspali nakon što je originalni pevač Dave G. Halliday izvršio samoubistvo. Iako nikada nisu objavili ceo studijski album, njihova zaostavština je bila ogromna. Hell su jedan od prvih bendova koji je koristio ono što danas znamo kao corpse paint, a njihov ceo nastup je bio retko teatralan. Ali još važnije od toga, njihov zvuk je formirao ukus jednog od najpriznatijih metal producenata danas, a njegovo ime je Andy Sneap. U svojoj bogatoj karijeri sarađivao je sa veličinama kao Amon Amarth, Accept i legendarni Judas Priest. Stoga, niko nije bio iznenađen kada je Sneap ušao u celu priču kada se bend ponovo okupio u 2008. godini. Sneap i gitarista i osnivač Kev Bower proćaskali su sa nama o novom albumu, atmosferi unutar benda, novom albumu benda Judas Priest i još po nečemu.

Pre svega, čuli smo da ste imali neke probleme sa opremom na aerodromu u Mančesteru. Možete li nam reći šta se tačno desilo?
Andy Sneap: Leteli smo easyJet-om (smeh). Nije baš bilo lako.
Kev Bower: Sva naša oprema je zagubljena. I sve je još uvek u Mančesteru. Nismo to saznali dok sinoć oko 11 nismo sleteli u Veneciju. Morali smo da obavimo mnogo, mnogo, mnogo, mnogo poziva i zamolimo za par usluga. Ceo današnji nastup smo odsvirali na pozajmljenim gitarama. Bilo je veoma tehnički zahtevno.
Andy: Ali bilo je u redu, zapravo smo se dobro zabavili. To su ipak samo gitare.

Bilo je sjajno. Iskreno sam bio pomalo razočaran kada sam shvatio da nema štula i bogate scenografije koja obično krasi vaše nastupe. Ali uspeli ste da nadoknadite to svirkom.
Andy: Da budem iskren, kada radimo ove nastupe na koje dolazimo avionom ne donosimo sve te rekvizite zato što prosto ne možemo. U drugim prilikama koristimo rekvizite kao i kada putujemo na koncerte autobusom, ili kao kada smo svirali Alcatraz u Belgiji pa nam je ta oprema stigla brodom. Ali kada radimo brzinske koncerte sa letovima donosimo samo osnovnu opremu. Ionako samo imamo 45 minuta na sceni, tako da sve mora biti kao rafal. Prosto je tako.

Andy Sneap, Jovan Ristić i Kev Bower tokom intervjua

Naravno. Već ste svirali na ovom festivalu 2012 godine, kada se još zvao MetalCamp. U kakvom vam je sećanju ostao taj nastup?
Andy: Bilo je vrlo mračno i bili smo zasuti narandžastim peskom sa teniskih terena. Da li je to bilo na istom mestu kao sada ili nekom drugom?

Mislim da je na istom mestu. Ovo mi je prvi put ovde tako da nemojte me držati za reč, ali verujem da nisu menjali lokaciju.
Andy: Deluje mi poznato. Mislim da se sećam da smo kasno nastupali.
Kev: Bili smo na drugoj bini.
Andy: Da, ali bilo je dobro. Delovalo je jako mračno tada, pa se ne sećam previše. Ali smo se mnogo bolje proveli danas.
Kev: Uvek je dobar osećaj kada se popnete na binu u sred dana zato što je još rano i nema previše ljudi. Ali odmah nakon prve pesme se lepo popunilo i lepo je videti da svi koji su došli nisu otišli. To znači da se nisu razočarali, što je dobro (smeh).

Da, tako je od prvog dana. Bend koji nastupa u pet obično izmami publiku. Čim krene muzika ljudi se sjate iz kampa i sa plaže.
Kev: Ali iz perspektive fanova, danas je očigledno poslednji dan festivala. Da sam ja bio na MetalDays festivalu pet dana ni ja ne bih hteo da nas vidim (smeh). Mislim, pet dana na suncu, pod svetlom i to, zaista sam bio iznenađen i srećan da vidim toliku publiku, što je sjajno. I svi ovde su tako sjajni, od produkcije, tehničara. Sjajno je, i dosta nam je to pomoglo danas. 

Dosta ljudi očigledno nije pre čulo za bend ili videlo vaš nastup, mogli ste videti iznenađenje na njihovim licima, kao i uzbuđenje i zatečenost. Bilo je sjajno. No da krenemo dalje, vaš novi album je već pet godina u izradi. Ima li nekih vesti vezano za njega?
Andy: Nije u izradi, zato što još uvek nismo počeli da radimo na njemu (smeh).

Jovan Ristić i Kev Bower HELL tokom intervjua

Dobro, u procesu izrade (smeh).
Kev: Da pojasnim to malo. Nikada nismo krili činjenicu da Hell nije naš glavni posao. To što u bendu imamo producenta koji je dva puta osvojio Grammy kao Andy koji je apsolutno na vrhu i vrlo tražen je očigledno sjajno za nas zato što je radio na toliko toga i sve što snimimo zvuči fantastično. Sada je prilično zauzet sa bendom Judas Priest. Mislim da radi i po četrnaest sati dnevno i nije imao nijedan slobodan dan od marta. Radi veoma marljivo i profesionalni je producent, to je njegov posao. Hell je samo hobi. To je naš način da se zabavimo kad on ima vremena. A za nekoga kao Andy ko je gradio karijeru 20 godina da bi stigao tu gde jeste… Mislim, kada vas Glenn Tipton nazove i kaže „Andy, hoćeš li da produciraš naš album“ sigurno nećete reći „Izvinite, previše sam zauzet Hell-om“. Tako da je jedan od glavnih razloga što se album nije pojavio skoro, što bi mnogi fanovi hteli to što od ovoga ne živimo. Drugo, i verovatno važnije je to što sve što smo do sada radio bilo usredsređeno na kvalitet, ne na vremenske rokove. Tako da bismo radije radili na novom albumu još dve godine da bi bio skroz fantastičan.
Andy: Ono na šta su mnogi navikli je da bendovi rade albume svakih godinu, godinu i po dana uz turneju. A mi ne možemo baš tako da funkcionišemo, svi imamo lične obaveze. Sa bendom Hell nikada nismo imali propisnu turneju. Tako da to neće biti brz proces. Videćemo. Album će biti gotov kada ga završimo. Nećemo ništa brzati. Nije da nas nije briga za fanove, prosto album mora biti dovoljno dobar da bi ga izdali. Verovatno smo već na pola puta sa pisanjem materijala. Ostvarujemo neki napredak, ali polako. Nastavićemo mic po mic i kada je spreman objavićemo ga. Prosto.

Apsolutno se slažem. Sa manjom zaradom od prodaje albuma nema potrebe za hiperprodukcijom i da bendovi štancaju album za albumom, godinu za godinom.
Andy: Mislim da zaista nema svrhe izdavati albume na godinu i po dana. To je veoma zastareli mentalitet.
Kev: Samo da se nadovežem na to što je Andy rekao, prvi album je bio potpuno sačinjen od starih pesama. Drugi album je činilo pola starih, a pola novih pesama. Treći album će biti potpuno nov materijal. Ali pođite od nečega kao što je pakovanje, kao Ouija tabla koju smo imali na prošlom albumu. Mnogo vremena i ideja je u to uloženo. To je podiglo lestvicu i želimo da sledeći album još bolje izgleda. Prosto nismo spremni da ga izdamo dok ne dosegnemo taj nivo kvaliteta. Uvek smo se trudili da budemo inovativni i kreativniji od drugih bendova. Kao što je Andy rekao, imate te bendove koji uporno izdaju isti album, samo pod drugim imenom. Tu nema raznovrsnosti, nema napretka, nema previše razlike. A moraju to da rade zato što od toga žive.
Andy: Da, bendovi danas preživljavaju. Svima je cilj da krenu na turneju, a deo toga je i izdavanje novog albuma. Mi nismo u toj situaciji kao bend. Ne radimo ovo da bismo preživeli. Radimo ovo zato što je zabavno. Uživamo u tome i dobri smo prijatelji i uvek se lepo nasmejemo kada se okupimo. Tu se trenutno nalazimo kao bend.

Andy Sneap (HELL) i Jovan Ristić tokom intervjua

Jasno mi je. Andy, kako ti je u isto vreme biti gitarista i producent u bendu. Da li osećaš neki dodatni pritisak?
Andy: Ne, ne baš. Zapravo mi je vrlo lako zato što mi je rad na produkciji prirodna stvar. Kada sam bio samo muzičar jako me je zanimala produkcija i ta strana priče. Tako da sam krenuo tim putem kada se bend Sabbat raspao. Nikad nisam mislio da ću zarađivati od muzike kao gitarista. Ali kada sam ušao u produkcijske vode bio sam iznenađen. Ljudi su stalno dolazili kod mene (smeh). Čini mi se da mi je krenulo. Tako da mi je zapravo prilično lako. Veoma sam kritičan provodom onoga što snimam na gitari. A baš zato što sam počeo kao gitarista znam kako da se ponašam sa muzičarima. Mogu da komuniciram sa drugim gitaristima u studiju, mogu da uzmem gitaru i odsviram im rif. Garantujem da jednom kada to uradim odsviraju to mnogo bolje (smeh).

Da li imaš problema sa inženjerima zvuka kada radite koncerte?
Andy: Ne, zato što ne čujem šta rade (smeh). Da budem iskren, dosta puta sam radio zvuk na koncertima kada sam počinjao. Nije lako kada ste u situaciji da vas samo bace na lice mesta i imate 20 minuta da proverite opremu. Radio sam zvuk za bend Exodus na Dynamo festivalu 1997. godine. Jebeno nije bilo lako. A sa velikim festivalima je još veća noćna mora, tako da im nikada ne zavidim na tom poslu.

Koliko vam pomaže to što imate profesionalnog glumca za frontmena?
Kev: To je najbolja stvar koja nam se mogla desiti, da budem iskren. Kada smo bili pri kraju snimanja prvog albuma, još uvek nismo imali pevača. Imali smo jednu pesmu, „Plague and Fyre“ za koju nam je bila potrebna naracija, u stilu Richard-a Burton-a. Moj brat je proveo dosta vremena u pozorištu kao glumac, pa sam mislio da Dave može da snimi tu naraciju. Tako je počelo. Snimio je naraciju i bila je sjajna posle samo jednog ili dva pokušaja. Onda smo sedeli u kontrolnoj sobi i slušali naraciju i on je počeo da peva zato što je već znao pesme još od kada smo ih prvi put snimili. Andy i ja smo se pogledali i obojica pomislili da smo našli pravog pevača. Očigledno, pošto ima glumačkog iskustva, ono što radi sa rukama i kompaktnim mikrofonom, kao i na štulama je prosto pun pogodak. A pored toga je moj brat, tako da se prilično dobro slažem sa njim (smeh).

Hell @ MetalDays 2017 | foto Marko Ristić | click for more

Da li ima malo bratskog rivalstva u bendu?
Andy: Da! (smeh)
Kev: Dave je… Ne postoji savršena osoba.
Andy: (smeh) Da budem iskren, svi imamo svojih mana ali smo sada dovoljno stari da izađemo na kraj sa tim.
Kev: To je kao da ste u vezi sa devojkom. Ona je prelepa i 99% vremena je najbolja. Ali tih 1% vas izluđuje. Tako je i sa Dave-om, samo što je on sjajan samo tih 1% (smeh). Šalim se. On je savršena osoba za ovaj posao. Sjajan je pevač, odličan frontmen i zaista je fokus za publiku. Malo je lenj. Ako nešto treba uraditi Andy i ja se odmah bacimo na to. Dave bi proveo šest nedelja samo razmišljajući o problemu (smeh). To je njegova ličnost, jednostavno je takav.

Ono što je mene najviše impresioniralo, iako znam da je glumac i da je to za očekivati, je to što ni jednog momenta nije ispao iz tog lika tokom celog nastupa. Mislim, ne znam da li se tako ponaša i van bine (smeh)…
Kev: Da, takav je (smeh). To je slučaj sa svima. Ja sam prirodno veoma stidljiva osoba, ali kada se popnem na binu i uzmem gitaru u ruke postanem potpuno druga osoba.
Andy: Da, isti je slučaj sa svima, čak i bendovima koji su malo ležerniji od nas. Kada se popnete na binu projektujete određeni imidž. Poslednja stvar koju želite je da izgledate dosadno na bini. Ako želite da se dobro zabavite, to nije nešto što će vas zabaviti.

Jedna stvar koju moram da pitam, pošto bih mrzeo sebe kada bih preskočio ovo pitanje, je šta možemo da očekujemo od novog albuma benda Judas Priest?
Andy: Mislim da je jako energičan. Kada sam počeo da radim sa njima imali smo 26 ideja na kojima smo radili, koje smo sveli na 14 ili 15. Verovatno će biti 11 ili 12 pesama na albumu. Još uvek nismo odlučili koje će to pesme biti. Mislim da ima jako dobru energiju i dosta klasičnih momenata. Rob Halford peva odlično, Richie Faulkner žari i pali. Zaista smo pomerili granice i naterali ih da sviraju zajedno u studiju. Uzeli smo šablone od zajedničke svirke a ne demo snimaka. Glenn Tipton je isprva hteo da radimo istim metodom kao što su snimali prethodnih par albuma i koristimo demo snimke kao šablon. Ja sam ih naterao da zapravo sviraju zajedno kao bend. Mislim da smo dobili dosta svež zvuk sa dosta staromodnim pristupom. Rob je radio harmonije za strofe. Prvi put kada sam se sreo sa njima nisam ni znao da će Rob biti tamo. Otišao sam u Glenn-ovu kuću, on i Richie su bili tamo. Onda je zazvonilo zvono i pojavio se Rob, i pomislio sam „E, jebi ga“ (smeh). Već nakon pola sata govorio sam Rob-u kako da peva i pomislio u sebi „ućuti, govoriš Rob-u Halford-u kako da peva“ (smeh).

Andy Sneap, Jovan Ristić i Kev Bower tokom intervjua

Prošlo je dobro, rekao sam mu da želim te srednje lage kao na albumu „British Steel“ na šta mi je rekao „da, ne želim da zvučim kao pop pevač. Moraš me malo pogurati, umem da budem pomalo lenj.“ Rob je odradio sjajan posao. Reći ću ti nešto, čovek ima toliko iskustva a nimalo problema sa egom. Radili smo šest ili sedam pokušaja, i pitao bih ga da proba nešto drugačije na nekom delu, a on bi bio u fazonu „nema problema, daj mi još četiri pokušaja.“ Tom Allom i ja smo sarađivali, i slagali smo se oko svega. Još jedna stvar koju Rob sjajno radi su harmonije. Tom ih izvrsno producira. Nisam shvatio koliko harmonija na klasičnim Priest albumima su u stvari pod uticajem Tom-a Allom-a. Tom je bio tamo, i pošto je klavijaturista svirao bi harmonije Rob-u, a Rob bi ih izvlačio samo tako. I iz prve, puštao sam juče pesme Kevin-u, pravi su old-school zar ne?
Kev: Pre nego što smo uhvatili let za Veneciju, Andy mi je pustio dve nove pesme. Jedna od njih je mislim B-strana, nekome iz benda se ne sviđa previše. Sedeo sam tamo i slušao tu pesmu i pomislio kako bi mogla da bude i pesma sa albuma „British Steel“. Zvuči kao savršen Priest. Najbolja stvar koju mogu da kažem za jednu od pesama koju mi je Andy pustio je da sam oduvek bio fan benda Judas Priest i čudno je zato što kad čujete novu pesmu omiljenog benda očekivanja su vam visoka. Za pola minuta sam razvukao ogroman osmeh. 
Andy: Još nešto, dok sam radio sa Glenn-om pale bi mu na pamet stvari i odmah bi pomislio „ne, ne, ne radi to“. Ali čim bi to uradio pomislio bih to je pravi Judas Priest. Čudno je, radi stvari na krajnje nesvakidašnji i neobičan način za gitaristu. Ali kad god bi se Glenn i ja sastali video bih nešto drugačije. Pevao bi melodiju za gitaru ili vokalne melodije. Nisam shvatio koliko je Glenn zaslužan za melodijski aspekt benda. Ali kada pogledate stare albume, njegovo ime je pored svake pesme. Ali definitivno postoji neki metod u Glenn-ovom ludilu,. To je Glenn. Onda bi Rob ušao u studio i to bi bio kao šlag na torti. Imaju sjajnu dinamiku i bilo je jako zabavno raditi sa njima. Super fini likovi.
Kev: To što Andy priča o Rob-ovom pevanju je istina, peva fantastično. Jako, jako dobro.
Andy: Zapravo, nabavio sam originalne trake sa albuma „Screaming for Vengeance“ od Tom-a i mislim da Rob peva podjednako dobro kao i tada. Kada gledate na nešto što je iz 1982. kada je taj album izdat. Impresivno je za nekoga ko je od tada 35 godina napredovao u karijeri. Mislim, sviraju u standardnom E štimu, tako da su za nijansu spustili štim, ali svi bendovi tako sviraju. Pogađa svaku notu. Uzeo sam vokalnu liniju sa albuma „Screaming for Vengeance“, mislim da je Fis i ubacio u jednu od pesama kao šalu. I Rob je rekao „to je dobra ideja“ i izvukao je iz cuga. I dalje može da otpeva visoke note sa albuma „Screaming for Vengeance“.

Hvala vam puno za ovaj intervju, ovo je svo vreme koje smo imali. Imate li nekih poruka za svoje fanove i naše čitaoce?
Andy: Samo ovo, hvala vam za podršku i keep it heavy!
Kev: To što je Andy rekao. Izvinjavamo se što album kasni, ali garantujemo da kada izađe biće sjajno komponovan.