INTERVJUI

Andrew Neufeld, COMEBACK KID: „Jedva čekam Srbiju, imamo vrlo zanimljivu istoriju“

comeback-kid-2014-photo-james-hartley
Written by Hardwired Crew
COMEBACK KID je jedan od najvećih hardcore bendova novije generacije. Za petnaest godina karijere obišli su svet nekoliko puta, i izdali pet veoma cenjenih albuma. Devetog maja vraćaju se u Srbiju, i to u pratnji bendova Bane, My Iron Lung i World Eater, što definitivno obećava hardcore koncert godine. To je bio više nego dovoljan povod da porazgovaramo sa njima, a pevač i jedan od osnivača benda, Andrew Neufeld nam se rado odazvao pozivu. Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja konačno smo uspostavili vezu, a razgovor pročitajte u nastavku.

Konačno! Ovo nam je bio drugi, treći pokušaj?
Andrew:
Da, izvini zbog toga, sve se nekako iskomplikovalo, ali evo sad smo tu. Konačno. (smeh)

Pa šta ima?
Andrew:
Dosta sam putovao prethodnih par dana. Noćas smo se vozili dvanaest sati, bili smo u Nju Džersiju da gledamo No Warning. Imaju nekoliko povratničkih nastupa, pa sam išao da gledam to.

To je super stvar kod SAD, imaju prilike da vide sve dobre bendov kod sebe…
Andrew:
Da, to svakako. Zato volim da sviram na mestima kao što je Srbija. Jedva čekam da se vratimo kod vas. Poslednji put smo svirali u Novom Sadu na Exit-u, a ja sam čak bio i uhapšen! (smeh)

comeback-kid-2014-photo-james-hartley

Comeback Kid, photo James Hartley

Čekaj, polako, to mi je bilo pitanje! Ajde dobro sad kad si već pomenuo, znači sećaš se tog nastupa?
Andrew:
O da! (smeh) Definitivno. Mesto je sjajno, lokacije, tvrđava je fenomenalno mesto za koncerte. Probali su da me pređu! Bili smo na bini, ja sam taman završio intro za “Wake the Dead“, jako moćan i emotivan trenutak, i onda su mi vikali da moramo da stanemo i prekinemo sa sviranjem. U momentu sam se razbesneo, prosto nisam znao kako da reagujem, sve je bilo jako čudno. Otrčao sam do ugla bine i video da mi se smeju. Tad su mi rekli da se samo šale. (smeh)

Pomenuo si da si bio i uhapšen?
Andrew:
Um.. da. To baš i nije bio najzabavniji deo. Uhvatili su me sa 0,3 grama trave. Motali smo na reggae bini, i naišlo je nekoliko policajaca koji su nas pokupili. (smeh) Odveli su me u zatvor, u stvari u neku prostoriju koju bih opisao kao magacin droge. Imali su pse i jedan veliki sto pun oduzetih stvari. Bio sam smešten u sobi sa još nekoliko ljudi, koji su verovatno pokušali da unesu nešto gore. Svi u toj sobi smo bili sa festivala. Bili smo tamo celu noć i ujutru su nas izveli pred sudiju.

Da, na festivalu uglavnom imaju nultu toleranciju prema drogama…
Andrew:
Primetio sam (smeh) Ali pošto sam samo motao, nisam prodavao ili nešto slično, nisu pokretali tužbu i nemam nikakve zabrane. Smem da se vratim u Srbiju, i drago mi je zbog toga. Ne bih voleo da imam bilo kakvih problema zbog toga, ili da nam se dogode bilo kakve neprijatnosti. Neću koristiti nikakve droge u Srbiji! (smeh) Obećavam!

A dobro, zamisli da si bio u Singapuru!
Andrew
: Jao da. Sećam se kad smo sleteli u Indoneziji na prvoj turneji tamo, već na aerodromu smo videli ogromne table “droga jednako smrt“. Prilično uznemirujuće.

Verujem i delotvorno?
Andrew:
Itekako. (smeh)

E, sad, pitanje kojim sam hteo da započnem intervju – Comeback Kid je nastao kao sporedni projekat, ali je relativno brzo postao prvi bend svima koji ste bili u njemu. Kako bi opisao put od side-projekta do jednog od najvećih hardcore bendova na svetu?
Andrew:
Pa Comeback Kid je započeo kao lokalna priča, svirali smo u svom gradu, nismo išli na turneje, dok je moj drugi bend Figure Four dosta putovao. Onog trenutka kada smo krenuli sa turnejama, stvari su počele brzo da se odvijaju i neočekivano brzo smo rasli. Već nakon prve ili možda druge turneje, imali smo bolje reakcije i više publike nego naši ostali bendovi. Brzo je postalo očigledno da će se to desiti. Za mene je to bio dobar prelaz. Meni je ta promena bila potrebna. Osnovao sam Figure Four kada sam imao šesnaest godina, mnogo stvari se promenilo, dosta mojih stavova i pogleda je bilo drugačije. Trebalo mi je da ostavim taj bend malo po strani i posvetim se nečemu drugom.

Kada je tačno bio momenat kada ste shvatili da je Comeback Kid primarna priča?
Andrew:
Čim smo krenuli na turneje, mislim da je to bilo 2003. godine. Kažem ti, već sa prvom-drugom turnejom je postalo očigledno da je Comeback Kid prava stvar, i to je to.

Imate reputaciju sjajnog koncertnog benda. Šta očekujete od sebe i publike na ovoj turneji i koncerata u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni?
Andrew:
Očekujemo sjajne koncerte. U nekim istočnoevropskim zemljama nismo bili baš dugo, ili nikada. Uvek nam je uzbudljivo kada smo u mogućnosti da dođemo negde gde do sada nismo bili. To se oseti u publici. Uzbuđenje često bude veće nego na mestima gde se često vraćamo. Kao bend, drago nam je što smo u mogućnosti da posećujemo nova mesta. Jako je osvežavajuće.

Da, u Srbiji niste bili, sada već šest godina…
Andrew:
Da, i pritom nikada nismo svirali u klubu, samo na festivalu.

comeback-kid-2014-promo-photo-2

Zašto toliko duga pauza?
Andrew:
To je stvarno čudno, jer smo uvek tražili da sviramo ovde. Ali iz ovog ili onog razloga to se nije desilo. Ovo je više pitanje za našeg buking agenta. Mi se trudimo da budemo što više uključeni u to gde sviramo, ali poslednja je ipak na agenciji. Dosta toga zavisi od ostalih koncerata, promotera, drugih bendova. Nekad se stvari prosto ne poklope. Na ovoj turneji je trebalo da idemo u Tursku. Koncert je bio dogovoren i najavljen, ali je promoter naprosto odustao. Ne znam koji je razlog.

Pomenuo si da ovde nikada niste svirali klupski koncert. Šta ti lično preferiraš, klubove ili festivale?
Andrew:
Volim i jedno i drugo, ali najviše volim različitost. Klupske svirke su zabavne, ali nikako ne bih želeo da propuštamo ni festivale. Festivali su zabavni iz drugih razloga, i bitno je iskusiti oba. Ne bih voleo da stalno sviram samo u malim klubovima, ali ne bih voleo ni da sam stalno na velikim festivalima.

Da li imaš omiljeno mesto za sviranje?
Andrew:
Recimo Sao Paolo u Brazilu, jugoistočna Azija, Meksiko, Južna Amerika generalno. Divlja mesta. Tamo su nekako luđi koncerti. Mislim da je to zato što je publika tamo željna. Nisu prezasićeni kao u Evropi ili u Severnoj Americi. Koncerti nisu toliko česti, nemaju četiri ili pet hardcore svirki nedeljno, pa imam osećaj da su gladni koncerata i žive muzuke. To i nama uvek daje dodatni motiv.

Mislim da će Srbija biti baš takva. I ovde su hardcore koncerti retkost, bar kada je reč o poznatijim bendovima.
Andrew:
Zašto misliš da je tako?

Pa ima više faktora. Svakako finansije igraju ulogu jer situacija nije sjajna. Ljudi nemaju mnogo novca, pa i organizatori ne žele da rizikuju veće gubitke. Nema medijske podrške osim, a i papirologija nije baš najsjajnija jer još uvek nismo članica EU. Recimo bendovi plaćaju carine za intrumente koje unose…
Andrew:
Da, to sve ima smisla… A što se tiče papirologije, imamo takve gluposti i u Kanadi. Recimo ovde članovi bendova plaćaju imigranstke takse na ulazu u zemlju…

Vratio bih se na mesta koja voliš. Snimili ste DVD “Trough the Noise“ u Lajpcigu u Nemačkoj. Zašto baš tamo?
Andrew:
Postoji jedno sjajno mesto za svirke u Lajpcigu koje ze zove Coney Island, i tamo baš volimo da sviramo. Tamo smo uvek imali sjajne koncerte. Zanimljivo je da DVD nije snimljen tamo. Snimljen je u većem prostoru. Sve se namestilo. Znali smo da će biti veliki koncert, tada smo bili hedlanjeri Never Say Die! turneje. Dakle, znali smo da će biti veliki koncert, da će biti puno ljudi i da postoje uslovi za snimanje i filmsku ekipu, tako da je imalo smisla uraditi to. Sada je već prošlo dosta vremena od tad, to je bilo pre koliko, sedam godina? Ali da, u tom trenutku je to baš imalo smisla. Dobro je što smo to tada uradili.

Da li to znači da je vreme za novi?
Andrew:
Možda, ne znam. Nisam siguran da li smo u stanju da ponovo uložimo toliko energije, truda i novca u koncertni DVD. Ali videćemo.

Šta ti je draže, mesta na koja se vraćate i gde imate dobar prijem, ili nova mesta na koja idete prvi put?
Andrew:
Teško je reći, stvarno teško. Naravno da je dobro kada ponovo imaš priliku da uradiš nešto za šta znaš da je dobro, ali opet, uzbudljivo je upoznavati nova mesta. Ne mogu da se odlučim.

Sa kim voliš da ideš na turneje? Da li imaš neke bendove koje posebno voliš?
Andrew:
Uh, ima toliko bendova… Volim turneje sa Madball, turneje sa Terror, Sick Of It All su sjajan bend za turneje, sad skoro smo bili u Australiji sa Rotting Out, i bilo je sjajno. Oni su jedan od omiljenih bendova trenutno, šteta što su se raspali… Voleo bih da idemo na turneju sa Take Offfence, u stvari, nedavno smo bili sa njima u Tihuani u Meksiku, i bubnjar je uhapšen jer je pio na ulici. (smeh)

Um… To nemojte raditi u Hrvatskoj. Tamo imaju velike kazne za konzumiranje alkohola na javnim mestima…
Andrew:
 Da, naučili smo da ne radimo glupe stvari u zemljama koje ne poznajemo. (smeh)

A dobro nismo toliko strašni. (smeh) Zašto Bane i My Iron Lung?
Andrew:
Tako se potrefilo. Imali smo mnogo turneja sa Bane u prošlosti, i sve su bile odlične. Mislim da je prošlo sada već nekoliko godina da nismo bili zajedno na turneji, i stvarno se radujem što ćemo opet ići sa njima. Ovo je njihova pretposlednja turneja, i mogu da pretpostavim da će im ovo biti poslednja šansa da sviraju u zemljama kao što su Srbija i Hrvatska. Ne kažem da će tako biti, ali postoji šansa, i drago mi je što mogu da budem deo toga. To će svakako biti nešto specijalno. Naša druga turneja je bila sa njima, vodili su nas sa sobom pre dvanaest godina, tako da imamo baš dugu istoriju.

Zanimljiv obrt, nekada ste vi bili podrška njima, a sada su to oni vama?
Andrew:
A ja ne gledam tako na to. Prosto ne mogu tako da gledam na to. Reći ćemo da idemo zajedno na turneju.

Imam još jedno u vezi sa turnejama. Pre dve godine ste išli na turneju povodom desetogodišnjice albuma “Turn It Around“ na kojoj je pevao prvi pevač Scott Wade. Kako bi opisao to iskustvo?
Andrew:
Bilo je sjajno. Bilo je zabavno, i drugačije. Ovo je slično kao ono što si me pitao za klubove i festivale, zabavno je raditi različite stvari. Za mene kao muzičara, zabavno je isprobavati nove stvari, i kombinovati. Ovo mi je bilo zanimljivo jer sam ponovo svirao gitaru, kao kada je Comeback Kid tek počinjao. Scott mi je jedan od najboljih prijatelja, tako da je sve bilo lako. Bilo mi je drago da vidim njega ponovo na bini kako peva. Ali nismo imali mnogo koncerata tako, imali smo desetodnevnu turneju u Evropi i nekoliko u Americi i Kanadi. Bilo je baš zabavno.

Da li ti je bilo čudno da budeš na bini i da čuješ te pesme, a da ih ne pevaš?
Andrew:
Pa ne, bilo je osvežavajuće i cool. Svidelo mi se. (smeh)

Vratio bih se na poslednji album – “Die Knowing“. Sa distance od ovih godinu dana koliko je prošlo, koliko ste zadovoljni reakcijama?
Andrew:
Zadovoljni smo. Od samog početka ideja nam je bila da snimimo album koji ćemo moći da sviramo uživo. Želeli smo da osvežimo set sa više novih pesama, i ceo proces pisanja je tekao u tom smeru. Mislim da smo uspeli u tome, a raduje me to što je publika prihvatila nove pesme, i neretko su nam to neki od najboljih momenata na koncertima.

Da li bi mogao da mi opišeš sam proces rada na ovom albumu, i koliko se razlikovao od prethodnih?
Andrew:
Pa prilično se razlikovao. Sada svi živimo u različitim gradovima. Dobar deo sam ja napisao sam, a deo je uradio Jeremy. Nismo toliko radili zajedno na samom početku. Nalazili smo se da bismo vežbali. Recimo, naš bubnjar se u to vreme preselio u Kaliforniju, pa smo neke probe imali tamo, ali dosta toga je već bilo napisano unapred. Nalazili bismo se i pokazivali pesme jedni drugima. A snimali smo po celom svetu. Bubnjeve smo snimili u Kaliforniji, gitare i vokale smo snimili u Vinepegu. Ja sam čak neke volake snimio u Italiji u sobi, ili u bekstejdžu. U to vreme je moj drugi bend bio na turneji sa Bring Me The Horizon, pa me je snimao njihov klavijaturista. To je bilo baš random. Neke vokale sam snimio u Torontu, baš je rađeno na mnogo različitih mesta. Srećni smo što smo to uradili u 2014. godini kada je tako nešto tehnološki moguće.

Znači u vašem slučaju moderne tehnologije i stvari kao što je Skype su bile prilično od pomoći?
Andrew:
Uh, ne možeš ni da zamisliš! (smeh)

Moram da te pitam nešto u vezi sa najboljim spotom ikad. Kako si završio u “All I Want“ benda A Day to Remember?
Andrew:
Ok! (smeh) Sam sam snimio svoj deo. U stvari snimio ga je Freddie, prijatelj koji inače radi naše spotove, u Nemačkoj. Dobio sam mail od A Day to Remember, tačnije od čoveka koji je radio spot za tu pesmu, i uradili smo to, iako smo bili na turneji u tom trenutku. Nisam znao pesmu pre toga, ali bila mi je cool, i uradili smo to. To mi je ionako jedina šansa da ikad u životu odem na MTV! (smeh)

Hajde kad si već pomenuo MTV, kako bi opisao odnos medija prema hardcore muzici u Kanadi, Americi, i generalno zemljama sa razvijenom hardcore scenom?
Andrew:
Pa, pre nekoliko godina je hardcore bio na granici da pređe u mainstream, bio je popularan i podržan, ali su ga onda zasenili metalcore i pop metal. Hardcore i punk rock su i dalje prilično underground, bar kada je reč o Kanadi. Uopšte nije zastupljen u mainstream medijima.

Kako bi opisao hardcore scenu i njeno kretanje od vremena kada si ti ulazio u sve to, pa do ovoga danas?
Andrew:
Internet. To je glavna razlika. U vreme kada sam ja ulazio u celu tu priču, imali smo demo kasete, flajere za koncerte, lepljenje plakata po zidovima i banderama, To je bio potpuno drugi svet. Internet je sve promenio, zar ne? Ranije si morao da naručiš album da bi ga preslušao, danas to možeš da uradiš na bandcamp-u ili gde već. Ranije si morao više da se pomučiš, i osećao si se malo više privilegovano kad znaš za neki bend.

A iz perspektive benda, da li je danas lakše?
Andrew:
Pa na neki način da, ali je mnogo veća konkurencija, i publika je mnogo razuđenija. Mnogo je lakše preneti svoju muziku iz Kanade u recimo, Srbiju, ali moraš da staneš u red da bi te ljudi čuli. A taj red nije kratak.

Složićeš se da je Comeback Kid jedan od trenutno najvećih bendova na svetskoj hardcore sceni. Izvini ako je previše lično, ali, da li je za vas na ovom stadijumu moguće živeti samo i isključivo od muzike?
Andrew:
Svi radimo nešto sa strane što nije u vezi sa bendom. Sve zavisi od toga koliko sviramo. Ako smo često na turnejama, onda radimo samo to, ali ukoliko imamo pauzu od dva ili tri meseca, moramo da pronađemo neki drugi izvor prihoda.

Kod bendova koji su u situaciji poput vaše, i u danima kada je dosta toga okrenuto mlađoj populaciji, da li bendovi trpe pritisak toga kako treba da izgledaju, kako da se ponašaju, koje bendove da slušaju ili govore da slušaju… Da li se od bendova zahteva da se dodvoravaju publici na ovaj ili onaj način?
Andrew:
Hm, pa mislim da je toga bilo oduvek i svuda, ali znaš kako, ako neko ima potrebu da prati određeni stil i da mu se povinuje zato što želi da bude u trendu, meni je to u redu. Cool sam sa tim. Možda je to neki pokušaj da se zadrži kredibilitet među mlađom publikom, ne znam. Po meni je bitno da znaš korene, i da znaš bendove koji su postavili temelje naše scene. Ne vidim to kao nešto loše, i nemam ništa protiv bendova koji pokušaju da urade tako nešto.

Pomenuo si korene… Da li slušaš dubstep?
Andrew:
Pa ne baš… Šta si čuo? (smeh)

Razlog zbog kog te ovo pitam. Pre nekoliko godina je britanski producent Zomboy je na svojoj facebook stranici postavio spot za “Wake the Dead“, uz komentar da svako ima svoje korene, a to su njegovi. Što je posebno zanimljivo, veliki broj njegovih fanova je pozitivno reagovao i znali su o čemu je reč. Da li možda znaš za njega, i da li ti je to čudno?
Andrew:
Stvarno? Nisam imao pojma. Iskreno nije mi poznato ime. Imao sam svojih trenutaka sa dubstepom, bio mi je zanimljiv kada se pojavio i kada je doživeo veliku ekspanziju, ali mi je brzo dosadio.

comeback-kid-2014-promo-photo-1

Koliko je teško u jednoj uređenoj državi pronaći inspiraciju i teme za angažovani hardcore bend kakav je Comeback Kid?
Andrew:
Da, Kanada jeste mirna i bezbedna zemlja, ali to ne znači da nema predrasuda, siromaštva i nasilja, ili da ljudi ne prolaze proz teške periode, ili da nisu pogođeni nekim stvarima. Toga ima u većem delu zemlje, sigurno manje nego u nekim drugim zemljama, ali definitvno je prisutno. Što se tiče inspiracije, onda dolazi od svuda. Jedna od stvari na koju sam ponosam kada je Comeback Kid u pitanju, jeste koliko smo uspeli da prođemo mesta i da obiđemo svet. Videli smo mnogo toga po svetu, upoznali mnogo ljudi, čuli mnoge priče. Ali sama Kanada je prelepa zemlja, volim je i volim svoj grad.

Nije retkost da su ljudi iz hardcore scene uključeni u još neke aspekte alternativne kulture i svega onoga što prati scenu. Da li si ti na neki način učestvovao u tome, ne računajući bend?
Andrew:
Da, pisao sam za fanzin i vozio sam skejt dok sam bio mlađi, ali danas ne radim to. Kada ne radim sa Comeback Kid, produciram albume drugim bendovima, to mi je drugo zanimanje. Takođe radim muziku za dokumentarne filmove. Trudim se da budem što više uključen u muzički svet, bilo da je to hardcore ili ne.

Po tvom mišljenju, koliko su bitni ostali aspekti hardcore scene za njeno opstajanje i samu hardcore zajednicu. Ljudi koji se bave pisanjem, fotografijom, organizacijom koncerata?
Andrew:
Ne bismo mogli da preživimo bez toga. Bendovi su zahvalni što ih imaju, a i publika ima sreće što oni postoje. Bez toga bi bilo mnogo teže.

Šta je sledeće za Comeback Kid?
Andrew:
Uskoro izbacujemo novi 10“. Biće šest pesama koje smo snimili uživo, i obrada benda Nirvana koju smo snimili, pesma “Territorial Pissing“. Prilično smo uzbuđeni zbog svega toga. Pored toga, imamo turneju, pa na leto još neke festivale, a upravo sada razmišljamo o tome, i pravimo planove za posle leta.

Da li je neki novi album na vidiku?
Andrew:
Još nismo počeli sa pisanjem, ali to uvek “visi“ negde u vazduhu. Uskoro će početi da nam otkucava sat, tako da, ko zna. Imamo mnogo stvari koje nam “vise“ tu negde, tako da imamo par odluka koje moramo da donesemo uskoro.

Kada bi poslao jednu poruku svim Comeback Kid fanovima na svetu i za sve koji će čitati ovo, kako bi ona glasila?
Andrew:
Srećni smo što imamo priliku da radimo ovo što radimo i radujemo se povratku u Istočnu Evropu. Pogotovo u Srbiju, ja jedva čekam da se vratim kod vas, pogotovo zbog istorije koju imam sa vašom zemljom! (smeh) Zaista mi je drago što ćemo konačno nastupiti u Bosni. Od našeg prošlog koncerta u Srbiji, sreli smo mnogo ljudi iz Bosne na našim koncertima i radujem se što ćemo nastupiti tamo. Plus uvek volim da sviram na novim mestima.

Intervju pripremio Miljan Milekić

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.