AMORPHIS – „Queen of Time“ (2018)

AMORPHIS
„Queen of Time“
Melodic Death Metal
Nuclear Blast Records (2018)

„Queen of Time“ je definitivno komercijalniji, pitkiji album koji kombinuje sve ono što je bendu Amorphis donelo ogroman uspeh sa elementima daleko popularnijih bendova što garantuje masu novih fanova.

Bilo je dana kada sam se svakom novom albumu benda Amorphis radovao kao prazniku. Bilo je dana kada sam nove albume poručivao od samog izlaska. Još od njihovog trijumfalnog povratka sa albumom „Eclipse“, Amorphis su utvrdili svoj status kultnog, kvalitetnog benda kome na sceni nema ravne.

Amorphis je usavršio taj radio-friendy melodic death metal koji će se svideti i vašoj devojci, iako za nju Scorpions predstavljaju najtvrđi heavy metal. To je jedan od retkih bendova koje je teško uporediti sa drugima, bend koji je našao okvir koji se naizgled svima dopada i za koji je teško nalepiti bilo koju etiketu osim „Amorphis“. I nije ni čudno što ne žele da se toga odreknu i rizikuju previše. Tako je od albuma „Skyforger“ nadalje bend upao u svojevrsnu kreativnu zamku, pokušavajući da izraze sebe ali se ipak ne udalje previše od tog okvira.

Iako sam se svakom prethodnom albumu ovog benda unapred radovao kako mi se činilo da su napokon u tome uspeli, prvi singlovi sa novog albuma, „The Bee“ i „Wrong Direction“, nisu mi dali previše razloga za radost. Dok ova prva zvuči kao materijal koji je pretekao sa bilo kog prethodnog albuma ukrašen fensi orkestrima, druga zvuči kao da se bend previše trudi da zvuči bliže stilu devedestih, dok u osnovi sve ostaje isto.

Nisam neko ko zagovara promenu po svaku cenu ili priželjkuje da bend krene da eksperimentiše sa potpuno levim žanrom. Kao što smo već utvrdili, Amorphis je dovoljno raznolik i unikatan. Problem sa ovom jednolikošću materijala je to što se pesme sa svih albuma koje su u prethodnih desetak godina objavili ironično stapaju u jednu amorfnu masu, pa se tako nijedan album posle „Eclipse“ ili „Silent Waters“ ne ističe previše, već im se okrećete kada ste već dovoljno puta provrteli pomenuta dva.

Mislio sam da je „Beginning of Time“ uspeo da pobegne od te formule, ali sada sedam godina kasnije uviđam da nije. Isto sam mislio za „Circle“, i opet se pokazalo netačno. I dalje smatram da je „Under the Red Cloud“ označio novo poglavlje za bend, ali pitanje je da li ću isto misliti i za par godina kada se i pesme sa tog albuma asimiluju.

Što nas vraća na novi album „Queen of Time“. Da li je on uspeo da izbegne ovu jamu koju bend već deset godina sam sebi kopa? Nemam odgovor na to, i verovatno ga neću ni imati narednih par godina dok album dobro ne odleži. Ali ono što mogu reći je da sam uživao u njemu više nego što sam očekivao. Ono što sam prvo primetio je da album nije toliko melanholičan, koliko je poletan. Onako pravi prolećni album nabijen pozitivnom energijom. Vredi pomenuti da se na albumu čuje bas gitara koju ponovo u rukama drži Olli-Pekka Laine, koji je sa bendom poslednji put svirao na albumu „Tuonela“ davne 1999. godine. No ako se nadate povratku na stariji zvuk, nemojte previše žuriti kod kladioničara.

Bend se poigrao nekim novim elementima, pa tako na albumu možemo čuti uticaje folk metal sastava kao Ensiferum, kao i bombastične, simfonične deonice i aranžmane u duhu benda Nightwish. Oba sastava su zemljaci koji su oduvek otvoreno izjavljivali ljubav prema bendu Amorphis, pa stoga nije ni čudo što su veterani odlučili da pokupe poneki novi trik od omladine i time zatvore krug. Organskom folk zvuku koji bend neguje na ovom albumu doprineo je Chrigel Glanzmann (Eluveitie) koji je zadužen za duvačke instrumente. Interesantni su i orijentalni uticaji u pesmama kao „The Golden Elk“ i „Grain of Sand“, koji se savršeno uklapaju u njihov stil i za koje je bez sumnje odgovoran producent Jens Bogren, koji se sa sličnim elementima igrao i na novom albumu benda Sepultura.

„Queen of Time“ je definitivno komercijalniji, pitkiji album koji kombinuje sve ono što je bendu Amorphis donelo ogroman uspeh sa elementima daleko popularnijih bendova što garantuje masu novih fanova. Poslušajte samo „The Golden Elk“, „We Accursed“ ili „Amongst Stars“ u kojoj gostuje čarobna Anneke van Giersbergen i probajte da odolite Amorphis groznici. Sa druge strane, na albumu ima i dovoljno pikantnih, kompleksnijih stvari kao „Heart of the Giant“ ili „Daughter of Hate“, sa zavodničkom solažom na saksofonu pravo iz porno filmova sa video kaseta za koju je zadužen Jørgen Munkeby (Shining). Opet, nijedan od pomenutih hitova se ne ističe kao što je to bio slučaj sa „House of Sleep“ ili „Silver Bride“, pa smatram da je odsustvo pravog Amorphis hita jedna od najvećih zamerki na albumu i nešto što će odvratiti mnoge od ponovnog slušanja.

Najteži deo mi je ocenjivanje ovakvog albuma. Iako mi trenutno izuzetno prija, teško ga je uporediti sa legendarnim izdanjima kao „Tales from the Thousand Lakes“, „Elegy“ ili pomenutim „Eclipse“ i smestiti ga blizu broja 5 kome ovi albumi pripadaju. Stoga ću mu dati nešto slabiju ocenu sa prilikom za popravni za deset godina kada ću mu se sigurno vratiti u neverici da je već toliko vremena prošlo.

Lista pesama:

01. The Bee 
02. Message In The Amber 
03. Daughter Of Hate 
04. The Golden Elk 
05. Wrong Direction 
06. Heart Of The Giant 
07. We Accursed 
08. Grain Of Sand 
09. Amongst Stars 
10. Pyres On The Coast