IZVEŠTAJI SA KONCERATA

Alice In Chains u Budimpešti – Kada se prošlost i sadašnjost sudare

alice-in-chains-budapest-izvestaj-2018-facebook
Written by Jadranka Balaš

Naravno da bih volela da sam imala prilike da čujem veliki ALICE IN CHAINS dok je Layne Staley još uvek bio živ. Naravno da njegov gubitak nikada neće biti potpuno prežaljen. Naravno da njegov glas nikada neće biti potpuno utišan. Besmisleno je i pomisliti da je tako nešto moguće. Ali, život ide dalje a on je nastavio da živi kroz muziku i milione fanova širom sveta koje je iza sebe ostavio, iako više nije među nama. Muziku i sećanje na njega niko ne može da nam oduzme.

Ipak, kao što sam nekoliko puta naglasila, kada je Layne preminuo o Alice In Chains sam znala tek nešto više od par hitova. Nije me njegova smrt pogodila u tolikoj meri u kolikoj su neki skorašnji gubici na muzičkoj sceni što je verovatno i doprinelo tome da relativno lako prihvatim William-a DuVall-a za mikrofonom. Nije on zamenio Staley-a, to je nemoguće, samo je nastavio tamo gde je on stao, a ja sam beskrajno zahvalna što ovaj bend nije sahranjen sa njim jer i te kako i bez njega imaju šta da pokažu. U to sam se sinoć uverila za sva vremena. Više nemam ni trunku sumnje.

I dok smo kao društvo skloni kritikama i osudama niko od nas se verovatno nije zapitao sa kolikim pritiskom i koje breme DuVall nosi na svojim plećima svih ovih godina. Kako kaže dečko u jednom od retkih racionalnih komentara koje sam na društvenim mrežama pročitala: „Čoveče, lik je u bendu već 12 godina i snimio je tri albuma sa njima, preboli.“ I vrlo često zaboravljamo jednu od najvažnijih činjenica koja objašnjava skoro ceo Alice In Chains fenomen. Ovaj bend je čedo Jerry-ja Cantrell-a. Da nije njega bilo od benda bi imali samo ime za koje je Layne zaslužan.

Mrak koji se polako spušta nad Budapest Park-om, uzvici i aplauzi publike, trema koju sam osećala u stomaku i gotovo opipljiva euforija u vazduhu najavljivali su nešto veliko. A onda su velikani izašli na binu. Sean Kinney, Jerry Cantrell, Mike Inez i William DuVall započeli su na maestralan način sa pesmom „Bleed The Freak“. Od prvog refrena ceo svet se stopio i pretvorio u četiri prilike na bini. I ne znam ko me je više ostavio bez teksta. Jedan jedini Jerry Cantrell, čovek čije solaže nisu sa ovoga sveta i čija gracioznost i držanje ne poznaje godine ili neverovatno harizmatični DuVall koji, ma šta bilo ko mislio o tome, oseća i živi ovaj bend kao što je to nekad Layne radio, i više je nego dostojan mesta na kojem se nalazi i časti koja mu je ukazana.

Podeljene vokalne dužnosti i energija dva maestra učinile su ne samo da se izgubim u vremenu i prostoru tokom koncerta nego i da ne primetim apsolutnu razliku između starijeg i novijeg opusa benda, ni u prijemu kod publike a ni po tome da je neke od najvećih hitova benda poput „Down In A Hole“, „We Die Young“, „Man In The Box“, „Them Bones“, „Dam That River“, „Nutshell“, zapravo primarno otpevao neko drugi. Podjednako glasno sam pevala i vrištala i uz „Check My Brain“, „Last Of My Kind“ sa „Black Gives Way To Blue“ i „Stone“ i „Hollow“ sa prethodnog albuma „The Devil Put Dinosaurs Here“Nisam pravila razliku, nisam je ni osetila. Vreme je prebrzo prolazilo a fantastično veče zaključeno je sa novom pesmom „The One You Know“, mojom ličnom omiljenom „Would?“ i nerealno emotivnom i moćnom izvedbom pesme „Rooster“.

I dok će se mnogi dohvatiti kritike zvuka, atmosfere, nedostatka Layne-a, ili ovoga ili onoga, jer to nam je prosto u prirodi, ja mogu samo da izrazim mali protest što nisu svirali „Rain When I Die“ sa albuma „Dirt“. A možda je i bolje, jer par suza radosnica moglo je lako da se pretvori u reku koja bi poplavila koncertni prostor. 24h nije dovoljno da se saberu, a ni srpski jezik nije dovoljno bogat da se rečima opišu utisci sa ovakvog jednog koncerta. Za to će mi trebati mnogo više vremena. I tada ću verovatno sa nevericom u glasu ponavljati: „Ja sam bila na koncertu benda Alice In Chains“. Zvuči suviše dobro da bi bilo istinito. Ali ipak jeste.

O autoru

Jadranka Balaš

Editor

Contact
jadranka@hardwiredmagazine.com