ALICE IN CHAINS – Dnevnik Bola i Prljavštine

Dve godine nakon uspeha koji je postigao debi album „Facelift“, Alice In Chains su se usudili da odu za korak dalje. Da zavire u svoju dušu još dublje. Članovi benda borili su se sa svakodnevnim demonima kroz muziku na brutalno iskren, brutalno istinit, brutalno mračan, i do srži intiman način. Rezultat toga je jedan od najuticajnijih albuma svih vremena. 29. septembra 1992. godine stigao je „Dirt“.

Do 29. septembra 1992. godine muzički pravac nazvan „grunge“ već je iznedrio „Ten“ , „Nevermind“ i nije više bio deo neke subkulture, nego kultura sama za sebe. ALICE IN CHAINS  su najavljivali ovu ekspolziju Sijetla koja se proširila svetom i ranije. 1989. potpisali su za Columbia Records i obeleženi su kao metal bend. Išli su na turneju sa Ozzy-em i bendom Van Halen. U džepu su već imali jedan „zlatan“ album, „Facelift“ i „zlatan“ EP „Sap“, a zatim fenomenalan singl koji se pojavio u soundtrack-u za film „Singles“. Poslednja dva su bila manevar izdavača u pokušaju da Alice In Chains prikažu kao grunge bend i deo rastuće scene Sijetla, pre nego metal scene kojoj je popularnost opadala.

Pre tačno 24 godine, 29. septembra 1992., Alice In Chains su izdali „Dirt“, album koji nije ni grunge, ni metal, već je oboje. Album koji istražuje najmračnije dubine mračnog srca Sijetla. Dnevnik bola, prljavštine i animoziteta izazvanog zavisnošću, izdajom i licemerjem. Beskompromisno remek-delo koje važi za jedan od najboljih albuma koje je grunge scena iznedrila a koji je promenio lice popularne muzike.

Pored bezbroj kvaliteta čije nabrajanje bi potrajalo, „Dirt“ je bez imalo sumnje jedan od najogoljenijih albuma ikada i mračan do same srži. Kada su počeli sa snimanjem albuma u aprilu 1992. godine sa producentom Dave-om Jerden-om, sva četiri člana benda bila su u haosu i pod konstantnim dejstvom alkohola i droge, posebno basista Mike Starr i frontmen Layne Staley. Tu ružna mešavina nasilja, straha, bolesti, nihilizma, zavisnosti i smrti slili su u „Dirt“ na način koji do tada se niko nije usudio da uradi.

Album počinje sa predviđanjem samouništenja, „Them Bones“, ali tekst pesme nije ni približno uznemirujuć koliko Layne-ovi krici. Bura se nastavlja sa nasilnom „Dam That River“, koju je Cantrell napisao nakon svađe sa Kinney-em a prati je ništa optimističnija „Rain When I Die“. Sledi jedan od najboljih momenata ploče. „Down In A Hole“ Cantrell je posvetio svojoj dugogodišnjoj ljubavi. Himna gubitka i depresije. Iako Layne-ovi bolni vokali vode pesmu njena moće leži u Cantrell-ovim harmonijama koje odaju osećaj teskobe i nelagodnosti.

Nakon zlokobne „Sickman“ ploča se nastavlja sa jednim od najvećih hitova benda Alice In Chains. Po mnogima neobjašnjivo je kako je „Rooster“ dospela na 7. mesto Billboard Mainstream Rock liste budući da traje više od šest minuta i nije „radiofriendly“, a bavi se ne tako čestom temom. Ovom pesmom Cantrell je odao počast svom ocu koji je bio vojnik u Vijetnamu i imao je nadimak „rooster“. Opisao ju je kao prvi korak u isceljenju njihovog odnosa od štete koju je rat naneo. Ovo je ujedno i jedna od retkih pesma na albumu koja donosi kakvu-takvu pozitivnu liriku. Nakon nje, stvari na albumu „Dirt“ postaju mnogo, mnogo ozbiljnije.

Prema izjavi koju je dao Cantrell, druga strana albuma „Dirt“ bila je zamišljena kao koncept. Tih pet pesama od „Junkhead“ do „Angry Chair“ su nastavci koji pričaju priču. Priča počinje sa mladim naivnim stavom u „Junkhead“ kako su droga, seks i rock and roll sjajni, što u stvarnosti i nije bilo baš tako. Od ove pesme sa svakom sledećom brod tone sve više i više. U naslovnoj Staley bukvalno preklinje da umre, na „God Smack“ uticaj heroinske zavisnosti je sve veći, bespomoćnost vlada pesmom „Hate To Feel“ a „Angry Chair“ označava tužan kraj.

Poslednja na albumu je pesma „Would?“ koja je predstavljena u okviru soundtrack-a za „Singles“. U vreme izlaska albuma „Dirt“, „Would?“ se činila kao slučajno prikačena (što u neku ruku i jeste bila), kao da ne pripada tu, ali do danas ostaje najbolja pesma koju je bend ikada napisao. Kao takva i budući da je napisana za frontmena benda Mother Love Bone, Andy-a Wood-a koji je umro od prekomerne doze heroina, uklopila se tematski i vremenom je prihvaćena kao savršen zaključak najboljeg albuma benda i jednog od najboljih albuma devedesetih godina.

Iako se „Dirt“ možda čini kao neki priručnik čiji je cilj da vas upozori na opasnost zavisnosti, za Staley-a ove teme su bile autobiografske. Skoro čitava grunge scena Sijetla u to vreme je na ovaj ili onaj način bila pogođena heroinom ali niko nije pisao o tome tako direktno kao Alice In Chains. Starr je izbačen iz benda tokom turneje, i preminuo od predoziranja 2011. godine. Staley je dolazio i odlazio sa lečenja nakon albuma „Dirt“ što je na kraju rezultovalo odlaskom benda na pauzu. 5. aprila 2002. godine i on je preminuo od prekomerne doze heroina. 

Veliki deo tekstova napisao je Cantrell a čak je i Staley bio daleko od dna za vreme pisanja albuma, što čini tamu koju su uhvatili na albumu mnogo većom od samo jednog čoveka i njegove lične tragedije. Album se bori sa depresijom ali se zaista bori, ne predaje se. Slušaocu ne obezbeđuje pogled u ovaj svet, već otvara prozor koji vodi van njega. 

„Dirt“ lista pesama:
01. Them Bones
02. Dam That River
03. Rain When I Die
04. Down In A Hole
05. Sickman
06. Rooster
07. Junkhead
08. Dirt
09. God Smack
10. Hate To Feel
11. Angry Chair
12. Would?