Ove godine LAST HOPE puni 20 godina. Kako se osećate nakon toliko godina na sceni? Da li se ikada osećate umorno? Gde pronalazite motivaciju i energiju kako bi se točkovi kotrljali stalno?
Alex: Iskreno, ne osećamo se ništa drugačije nego kada smo bili bend od 6 – 7 godina – sigurno smo usviraniji i zvučimo bolje sada. Naravno, imamo mnogo više iskustva na bini, na putu i generalno kao bend i to nam sve daje mnogo više pouzdanja u ono što radimo, ali sem toga godine nam ne znače ništa. Nismo umorni ni najmanje, baš naprotiv – uzbuđeni smo. Zato smo naš novi album nazvali „More Than Ever“. Zato što se tako osećamo. Tokom godina je bilo mnogo lepih trenutaka, bilo je i ružnih naravno. Put kojim smo krenuli se pokazao kao pravi. Očigledno je da sve ovo ne radimo zbog novca i slave, već zbog motivacije i strasti. Ne moramo da tražimo energiju, jer nam sve ovo što radimo upravo daje energiju.
Kada ste kretali da radite sa bendom, da li ste razmišljali o tome da ćete biti prisutni čitave dve dekade?
Alex: Ni najmanje! Kada smo kretali, bili smo jako mladi i pojma nismo imali šta se oko nas dešava. Cilj nam je bio da snimimo demo, možda zakažemo par koncerata i da se zabavljamo sa društvom. Nismo imali nikakve ambicije i ciljeve. Čak i posle pet godina kada smo već imali objavljen prvi album i kada smo bili „stariji“ bend nismo ni pomišljali na to da ćemo se zadržati čitavih dvadeset godina i da ćemo dobiti priliku da sviramo po celoj Evropi i upoznamo naše muzičke heroje. Osećaj je fantastičan i kako vreme prolazi, stvari postaju sve bolje i bolje.
Imate vrlo blisku saradnju sa bugarskim sastavom Vendetta. Išli ste na turneje zajedno, imate split izdanje sa njima, čak i zajednički video. Možeš li nam objasniti otkuda takav odnos sa njima?
Alex: Odrasli smo zajedno. Odlični smo prijatelji od kako su oba benda nastala.Pre nego što je Vendetta nastala, postojao je bend Face Up. To je u suštini isti bend, ali su odlučili da promene žanr i uz mizerne personalne promene su nastavili kao Vendetta. Bili su oni, mi i još par bendova iz Varne i tako smo krenuli da gradimo hardcore scenu u Bugarskoj. Tokom godina, mnogo ljudi i bendova je dolazilo i odlazilo, ali su samo Last Hope i Vendetta preživeli. Oni su nestali na kratko, ali su se vratili i mi smo nastavili da se družimo i sviramo zajedno. Naša veza je duboka i prirodna. Čak i van scene i bendova – sa njima se družimo svaki dan.
Pored tog splita imate zajednička izdanja sa još nekim bugarskim bendovima. Koliko je važna unija bendova na hardcore sceni, pogotovo u malim zemljama kakve su Bugarska i Srbija?
Alex: Mi smo imali split izdanja sa bendovima iz Bugarske, Srbije, Rusije i Jemerije. Smatramo da su split izdanja pravi pokazatelj svega onoga što hardcore i punk scena predstavlja – DIY i zajednički rad kao viši cilj. Mislim da upravo te stvari bendovima pomažu i imaju jako pozitivan uticaj na bilo koji aspekt lokalne scene generalno. Pre deset godina samo izdali split sa legendarnim Hitman iz Beograda i nazvali smo ga „Balkan Hardcore Split“ zato što smo hteli da povežemo lokalne scene Balkana. U to vreme smo već izgradili snažne odnose između bugarske i srpske scene, ali smo želieli da više klinaca kod nas sazna za Hitman, kao i za Last Hope kod vas. Nakon tog splita kada god smo svirali u Srbiji bilo je sjajno. Srbija je uvek bila naše omiljeno mesto za svirke, i još uvek je, koliko god generacija da se smenilo u međuvremenu.
Na vašem poslednjem albumu kao gosti se pojavljuju Bryan iz Death Before Dishonor i Anthony iz Take Offence. Koliko vam znači što vam prijatelji širom sveta pomažu na taj način?
Alex: To je sjajno! Zato smo ih i pitali da gostuju. Na svakoj ploči imamo goste i to su uglavnom naši prijatelji, ljudi sa kojima smo išli na turneje ili smo negde svirali zajedno. Ne želim da zvučim patetično, ali stvari stoje ovako: Last Hope je hardcore bend – i ova kultura, zajednica širom sveta nam je dala mnogo toga u životu, upoznali smo mnogo sjajnih ljudi i to nam mnogo znači!
Tokom karijere imali ste priliku da nastupate sa veoma velikim imenima kao što su Madball, 25 Ta Life, No Turning Back… Ja sam imao šansu da vas vidim zajendo sa Dog Eat Dog. Koji od bendova je bio najzanimljiviji na turneji i na koju turneju ste najviše ponosni?
Alex: Imali smo prilike da sviramo i idemo na turneje sa mnogim bendovima, a kada u obzir uzmeš to odakle mi dolazimo, izgleda neverovatno. Najzanimljivije je bilo 2005. godine kada smo išli na turneju sa Murphy’s Law, koja je bila jedna od naših prvih „većih“ turneja. Mesec dana na putu sa čovekom kao što je Jimmy G i ostatak ekipe… nezaboravno iskustvo! Turneja sa Madball i Agnostic Front je nešto na šta sam najviše ponosan. To su najveći hardcore bendovi na svetu i imati priliku da idete sa njima na turneju je ostvarenje sna!
Postoji li neka anegdota koju bi podelio sa nama?
Alex: Ima ih toliko da se ne mogu setiti ni jedne sada… Morao bih da napišem knjigu jednog dana. Toliko smešnih situacija i fantastičnih momenata. Čini mi se da svaki aktivan bend ima one “tour-life” priče, ali mi smo imali prilike da upadamo u veoma zanimljive i divlje situacije.
Bend sa kojim ste takođe uradili split izdanje je moskovski What We Fell. Kakav je osećaj znati da ste neki bend toliko inspirisali da su ime uzeli po jednoj od vaših pesama?
Alex: To nas je iz prve malo šokiralo, pošto nikada nismo imali nikakve konekcije sa ruskom hardcore scenom i odjednom saznajemo da je neka ruska ekipa nazvala bend po našoj pesmi. Na kraju se ispostavilo da nekom ludom srećom puno ruske hardcore ekipe zna za Last Hope. Nešto kasnije smo stupili u kontakt sa njima i oni su nam ponudili da nam organizuju turneju po Rusiji. Nismo znali šta da očekujemo i na kraju smo dobili osam sjajnih koncerata od kojih se ne zna koji je luđi bio. To se desilo 2007. godine. Njihova scena je fantastična i imaju sjajnih bendova. Sa momcima iz What We Feel smo postali prijatelji na toj turneji i tada smo dogovorili da uradimo split izdanje. Godinu dana kasnije smo se vratili u Rusiju gde su nas dočekali sa većim koncertima i to su jedni od najdražih nastupa ikada. Stvarno smo ponosni na to što su What We Feel uzeli ime po jednoj od pesama Last Hope!
Kako se deisla ta jaka spona sa vama i našom scenom?
Alex: To datira odavno kada smo svirali sa Hitmen-om ovde i tamo. Sa njima smo postali sjajni prijatelji i upoznali smo još dragih ljudi iz Srbije sa kojima imamo odlične odnose. Kao što sam već rekao, Srbija nam je jedno od omiljenih mesta za svirke i uvek je bila. Imamo puno ljubavi za vašu scenu – predpostavljam zbog mnogo prijatelja koje tu imamo, vajba na koncertima i zbog vašeg naroda. Osećamo se kao kod kuće. Mi smo underground bend i oduvek smo bili – nemamo veliki lejbel iza nas, nemamo internacionalnu promociju, menadžment ili fancy booking agenciju. Jedina konekcija koju sa ljudima imamo su žie svirke i to je naš teren gde stvaramo reputaciju i prepoznatljivost. Postoji određen broj ljudi koji znaju naše pesme, da li zato što imaju stare albume, zato što su nas čekirali na Youtube ili su nas već gledali uživo. I stalno se pojavljuju novi ljudi. Ne možemo očekivati da će se pojaviti isti ljudi kao pre 5 ili 10 godina. Ali je uvek sjajno.
Kod nas ste uvek dobrodošli, no to i sami znate. Šta možemo očekivati na nastupu na Last Chance To Dance festivalu?
Alex: Kada treba da sviramo negde, obično sva očekivanja ostavimo sa strane, ali sada znamo da nas čeka nešto posebno. Družićemo se sa starim prijateljima, gledati odlične bendove, sjajan vajb i odlična žurka. Sada je to doba godine – to je savršen šou. Nije to samo koncert, to je sjajna žurka. Sviramo nekih 50-60 koncerta godišnje i uvek se svakom novom radujemo kao deca, ali sada smo posebno uzbuđeni. Pokušaćemo da novi energije dovedemo do maksimuma!
Da li ti se svideo neki od novih sprskih bendova?
Alex: Nisam toliko upoznat sa novom sprskom scenom – svideo mi se Soulcage, ali oni nisu novi bend. Radujem se što ću gledati Blankfile i sve ostale koji će svirati na LCTD. Sviđa mi se i Violent Chapter, ali ni oni nisu baš novi, zar ne? Naši drugari iz The Bridge trenutno porolaze kroz neke personalne promene, ali nadam se da će se vratiti uskoro…
Uključen si u zaista mnogo projekata – brend “141”, „Balkan Hardcore“ i „European Hardcore“ kompilacije, imaš svoju radio emisiju… kaži mi nešto više o njima. Kako uspevaš da se fokusiraš na toliko stvari i gde pronalaziš energiju i vreme za sve to?
Alex: To je moj život – volim to, daje smisao mom postojanju. Organizujem koncerte još od kraja devedesetih, radili smo na mnogo stvari tokom godina, ali sada radim na toliko stvari da odaberem samo nekoliko koncerata godišnje. Takođe sam zauzet produkcijom i menadžmentom, i često sam na turnejama sa drugim bendovima, pa nemam baš slobodnog vremena. „141“ je moj dugogodišnji projekat – mali hardcore brend i mali hardcore lejbel. „141“ brend nudi ograničene linije merch-a sa odabranim dizajnovima za hardcore zajednicu. To je prilično od-nas-za-nas stvar. Kao lejbel, to je projekat koji razvijam u poslednje vreme upravo tim kompilacijama – „The Balkan Hardcore“ iz 2013. i „European Hardcore“. Trenutno radim na drugim izdanjima obe kompilacije. Moja radijska emisija je potpuno druga stvar – jednom ide jednom nedeljno, uglavnom uživo, ali kako veoma često putujem, nekada je snimim unapred, ona kada znam da ću biti odsutan. Emisija me tera da stalno budem u toku sa novim dešavanjima u svetu hardcore i punk muzike – slušam gomilu muzičkih izdanja svake nedelje. Nekad je to previše muzike u glavi, što nije baš uvek sjajno! (smeh) Ali volim to. Generalno volim muziku, tako da je to sve u redu. Nisam siguran da baš uvek uspevam da zadržim fokus, ali trudim se. (smeh)
Kako je prošao Hardcore X-Mass 2014?
Alex: Hardcore X-mass festival, je naš božićno-novogodišnji hardcore punk festival i veoma je sličan vašem Last Chance to Dance. Radimo ga od 1999. godine. Uvek pokušavamo da „promešamo“ program sa mladim imenima, kao i već etabliranim imenima na lokalnoj sceni, uz neke goste sa strane. Ove godine smo imali jedanaest bendova na dve bine.
Za kraj, imaš li neku poruku za naše čitaoce?
Alex: Dođite na Last Chance to Dance da pišemo istoriju zajedno!
