Turbulentnu karijeru loših momaka iz Bostona punu svađa i pomirenja, finansijskih krahova i zloupotrebe opijata nesumnjivo je krunisao period nakon ponovnog okupljanja, tokom koga je bend Aersomith objavio neke od svojih najboljih albuma i najvećih hitova. Ovaj sastav se bez muke izborio sa uskomešanim 90-im, ne gubeći zalet uprkos brojnim nesuglasicama koje su i dalje morile ovaj bend. Pevač Steven Tyler, gitaristi Joe Perry i Brad Whitford, basista Tom Hamilton i bubnjar Joey Kramer su se na kraju te decenije našli u cvetu popularnosti i odlučni da postanu najveći rock bend svih vremena izdali svoj prvi album u novom milenijumu. Ovo je priča o ploči „Just Push Play.“.
Kraj 20 veka za bend AEROSMITH označio je veliki uspeh. Uprkos kultnom statusu koji su uživali, rasprodatim stadionima i hitovima koji se i dan danas redovno slušaju, ovaj američki sastav je tek 1998. dosegao sam vrh Billboard-ove top liste sa pesmom „I Don’t Want To Miss A Thing“ koju je napisala Diane Warren, a bend snimio za potrebe filma „Armageddon“ u kome glumi i ćerka frontmena, Liv Tyler. Popularna balada se na vrhu top liste zadržala skoro mesec dana, bila je nominovana za Oskara i umnogome doprinela popularnosti ovog sastava. Aerosmith su bili spremni da tu priliku iskoriste.
Najveća prilika koja im se ukazala nakon toga i koju je bend iskoristio dogodila se 28. januara 2001. na stadionu Raymond James u gradu Tampa (Florida) kada su Aerosmith nastupili na polufinalnom spektaklu Super Bowl-a, finala američke Nacionalne fudbalske lige (NFL) koje je najgledaniji televizijski program u Sjedinjenim Državama. Tema polufinalnog šoua te godine bila je „Kraljevi Roka i Popa“ („The Kings Of Rock And Pop“), a pored benda Aerosmith nastupio je i tada izuzetno popularni boy-band N Sync. Ova dva sastava smenjivala su se po pesmama, a Aerosmith su se gledaocima predstavili pesmama „I Don’t Want To Miss A Thing“, svežim singlom „Jaded“ i kultnom numerom „Walk This Way“ tokom čije izvedbe su se bendu pridružili i članovi benda N Sync, te pop pevačica Britney Spears, soul zvezda Mary J. Blige i reper Nelly. Ovaj šou koji je objedinio dva naizgled nespojiva sveta je i dan danas po mnogima jedan od najboljih polufinalnih Super Bowl nastupa koje je američka javnost videla. Suvišno je reći da je ovo bila još jedna ogromna odskočna daska za bend Aerosmith.
- 10 stvari koje možda niste znali o pevaču benda AEROSMITH
- Zanimljive priče o pesmama (drugi deo)
- Tobias Sammet, AVANTASIA i EDGUY – ‘Nećete pogrešiti ako pratite svoje srce’
Na krlilima novostečene popularnosti među mlađim generacijama i širem auditorijumu nakon pomenutog spektakla, Aerosmith su izdali svoj 13. studijski album pod imenom „Just Push Play“ 6. marta 2001. za izdavača Columbia Records. Prvi singl „Jaded“ koji je bend već trijumfalno predstavio široj publici našao se na američkoj Top 10 listi, a sam album je dostigao platinumski tiraž samo mesec dana nakon objavljivanja i dospeo na drugo mesto Billboard-ove top liste. Bend je u cilju promocije albuma na televiziji objavio spotove za singlove „Jaded“, „Fly Away From Here“ i „Sunshine“ u kojima se pojavljuju tada mlade glumice Mila Kunis („Jaded“) i Jessica Biel („Fly Away From Here“). Ipak reakcija publike na album je bila prilično negativna i sa ove distance mnogi kritičari smatraju da je „Just Push Play“ jedan od najslabijih albuma ovog sastava. Šta je krenulo po zlu?
Za negativnu reakciju javnosti krivi su eskperimenti zbog kojih je ovaj bend postao omražen od strane mnogih dotadašnjih fanova i zbog kojih su na račun benda stigle optužbe da su se potpuno prodali. Govorim naravno o mainstream elementima, prvenstveno pesmama sa izrazitim pop strukturama, činjenici da je Steven Tyler na ovom albumu dosta repovao (stilu koji doduše bendu Aerosmith i ranije nije bio stran) ali i power-pop baladama poput „Fly Away From Here“ i „Luv Lies“ koje uprkos svom trudu kompozitora nisu dostigle uspeh pesme „I Don’t Want To Miss A Thing“. Ovi elementi kao i činjenica da su naizgled okrenuli leđa svojim korenima uzrokovali su oštre kritike novinara i publike, uprkos enormnom uspehu koji je album postigao kada je u pitanju prodaja.
Uprkos tome što su po mnogima zastranili, može se reći da je „Just Push Play“ najkoherentnije izdanje još od albuma „Pump“. Albumi „Get A Grip“ i „Nine Lives“ su predstavljali pokušaj benda da napravi balans između zvuka koji ih je proslavio i modernijeg pristupa hard rock žanru, što je posebno slučaj sa albumom „Get A Grip“. Sa druge strane „Just Push Play“ je oberučke prihvatio aktuelne savremene trendove tog vremena i pop senzibilitet, skoro pa potpuno ugušivši blues prizvuk koji je bend negovao. Albumom dominira moderni rock zvuk kao u pesmama „Beyond Beautiful“, „Trip Hoppin'“ i „Drop Dead Gorgeous“. Bend je na ovom albumu dosta eksperimentisao sa orkestrom, te tako pesme poput „Sunshine“, „Avant Garden“ i sam singl „Jaded“ krase gudačke sekcije za čiji aranžman su bili zaduženi David Campbell i Jim Cox, dok pesme „Under My Skin“ i „Trip Hoppin'“ mogu da se pohvale snažnim trubačkim deonicama.
Još jedna vrlina koja krasi ovo izdanje je svakako produkcija za koju su se ovog puta postarali sami članovi benda Tyler i Perry, u čemu su im pomogli i Mark Hudson i Marti Fredriksen, koji su u velikoj meri učestvovali i u pisanju pesama. Ovaj producentski tim nazvan je „The Boneyard Boys“ (na srpskom „momci sa groblja“) kao omaž producentskom timu benda The Rolling Stones koji čine Mick Jagger i Keith Richards, poznatiji kao „The Glimmer Twins“ (prev. „svetlucavi blizanci“). Iako su i dalje imali pomoć producenata sa strane, može se reći da ovaj album sa produkcijske strane zvuči dosta bliže ranijim radovima benda nego bilo koji album snimljen 90-ih upravo zbog uticaja samih članova benda. „Svi ti producenti su govorili da smo užasni za saradnju“ izjavio je Tyler, „pa smo odlučili da ovaj album produciramo sami i vidimo da li je to istina. Ispostavilo se da jeste, jesmo užasni. Nikada više neću sarađivati sa sobom.“
Već krajem marta bend je imao čast da bude uveden u „Rock and Roll Hall Of Fame“, čime su postali prvi bend koji je ovo prizanje dobio u isto vreme dok je numera tog sastava bila na top listama. Bend je u istoriju ovog muzeja uveo Kid Rock, i sam strastveni fan ovog benda, koji se tokom ceremonije našalio na njihov račun pričajući o kultnom albumu „Draw The Line“ iz 1977. kada je izjavio: „Koliko sam ja razumeo, iscrtali su liniju širom sveta i pošmrkali svo to sranje.“ Bend je tom prilikom odsvirao hitove „Sweeet Emotion“ uz pomoć Kid Rock-a, „Rattlesnake Shake“ sa ubačenim refrenom pesme „Jaded“ i obradu pesme sastava Johnny Burnette Trio, „Train Kept A-Rollin'“.
Svesni činjenice da su se mnogi fanovi osetili izdato nakon poslednjeg albuma, Aerosmith su se ubrzo okrenuli korenima i 2004. snimili ploču „Honkin’ on Bobo“ koja je kolekcija obrada blues klasika. „Honkin’ on Bobo“ je sve što „Just Push Play“ nije bio: povratak korenima snimljen organski i u jednom dahu sa dugogodišnjim producentom Jack-om Douglas-om, koji je zaslužan za produkciju za većinu njihovih ploča iz 70-ih. Iako je bio kolekcija obrada, ovaj album je ovim pesmama dao lični pečat benda Aerosmith pa su stoga ove pesme više naginjale stilu hard rocka sa primesama blues zvuka koji je ovaj bend i proslavio. Fanovi su oberučke prihvatili ovo izdanje koje se našlo na petom mestu Billboard-ove liste. Ali to je priča za sebe.
„Just Push Play“ možda jeste bio rizičan korak iz te vremenske perspektive, ali gledano sa ove distance slobodno mogu reći da je ovo samo još jedan klasičan album benda Aerosmith koji svedoči njihovom umeću da se prilagode i da opstanu uprkos činjenici da je muzička industrija jedna od najnestabilnijih i najnesigurnijih grana šou biznisa. Uostalom, bend je isto tako prihvatio glam rock pokret krajem 80-ih iz čega su proistekli neki od najvećih hitova ovog sastava. „Just Push Play“ je za bend Aerosmith predstavljao odličan početak novog milenijuma i učvrstio njihov položaj jednog od najpopularnijih hard rock sastava do današnjeg dana.
