INTERVJUI

Abdelraheem Kheirawi, FC APATRIDE UTD – Istorija klasne borbe kroz reggae

Written by Nenad Pekez

Nakon sedam godina od poslednjeg studijskog albuma i četiri godine od prve velike najave novog izdanja, dupli album „Roots History Book“ najzad je isplivao na površinu. U velikom stilu. Beogradski roots reggae sastav FC APATRIDE UTD još jednom je otvorio nove horizonte reggae muzike i podigao lestvicu za ostale, i to ne samo reggae bendove. Frontmen benda, Abdelraheem Kheirawi, za Hardwired magazin priča o novom albumu, muzici, politici i onome što nas očekuje 16. i 17. marta u Beogradu, kada će bend u dva dana koncertno predstaviti svoju novu ploču.  

Kada smo prošli put razgovarali, što je bilo pre više od 4 godine, najavljivao si album „Roots History Book“. Međutim, tek pre nekoliko meseci je ovaj album i konačno ugledao svetlost dana. Šta je toliko odužilo objavljivanje ovog izdanja?
Kheirawi: Novac. Ničega drugog – inspiracije, rada i dobre volje – nije manjkalo.

U istom tom razgovoru si još tada pomenuo koliko ti je ovaj album zapravo dalek, pa kako ti se „Roots History Book“ čini iz današnje perspektive?
Kheirawi: Solidan album. Kako je misao proizvod materije, svaki presek aktuelnog stanja se kod progresivnih umetnika, usled životne dinamike, vrlo brzo prevazilazi. Ono što je bilo juče, danas je tu u tragovima. Međutim, ja na to gledam kao na faze razvoja u cilju doprinosa klasnoj borbi, jer misao ne ostaje samo pasivna posledica materije, nego dobija i aktivnu ulogu delujući sada na tu materiju, menjajući je i delimično je oblikujući, da bi kasnije taj izmenjeni svet opet delovao na misao i menjao je. Stoga mi nije teško da se identifikujem sa osobom koja sam bio u svakom segmentu tog procesa i podjednako zdušno izvodim uživo pesme sa prvog, kao i sa poslednjeg albuma.

Istorija koju vi predstavljate u potpunosti je drugačija od one koju smo svi učili u školama. U kojoj meri današnji udžbenici izvrću istorijske činjenice i idu u prilog vladajućim klasama?
Kheirawi: U svim (klasnim) društvima, vladajuće klase svesno nastoje da regulišu proizvodnju i distribuciju ideja. Istorijske činjenice se ne mogu izmeniti, ali se mogu ignorisati ili tumačiti na način kojim bi se pravdao ili održao određeni politički poredak. Kontrarevolucija se kod nas odigrala 1991. godine (iako se njeni koreni mogu datirati ranije, govorim ovde o ključnom, strukturnom preobražaju). Međutim, za razliku od ostalih novonastalih državica, u Srbiji je za njeno potpuno kompletiranje bilo potrebno još deset godina. Razlozi tome su levo-nacionalistički pristup tranziciji i odgovor međunarodne zajednice u vidu političkih i ekonomskih pritisaka, što je izrodilo privremeni savez nacionalne buržoazije i radnih masa, koji je u uslovima međunarodne izolacije prvima garantovao opstanak na vlasti, a drugima koncesije u vidu zadržavanja nekih radničkih prava, obrazovanja i zdravstvene sigurnosti. Iako pod kontinuiranim osipanjem, usled raznih faktora, taj je savez opstao sve do 5. oktobra, 2000. Nakon kompletiranja kontrarevolucije, u skladu sa drugačijom društvenom bazom, stvara se i drugačija nadgradnja, a toga su posledice danas najvidljivije na primerima revizije istorije, kako u školskim udžbenicima tako i filmskoj industriji, i naravno, rehabilitaciji saradnika okupatora iz Drugog svetskog rata.

Dalje… Istorija klasne borbe zapravo nije istorija celokupnog čovečanstva. Ona je istorija dela čovečanstva, onog nesposobnog, usled mnoštva faktora, da zadrži i neguje prvobitne, egalitarne društvene odnose i koji raslojavanje danas naziva „progresom“. Inače, pre kapitalizma, nijedan istorijski sistem nije počivao na teoriji nužnog progresa. Kako taj „progres“ zahteva cirkulaciju kapitala, robe i radne snage, neminovna ekspanzija dovela je i do nasilne inkorporacije, između ostalog, dela čovečanstva koje je navodno živelo „van istorije“, a ova do genocida, siromaštva i negiranja istorijskog procesa dominiranih naroda nasilnom uzurpacijom slobode razvoja proizvodnih snaga – sa jedne, i monopolizma i uvećanja bogatstva – sa druge strane. Na idejno-filozofskom nivou, taj sukob civilizacija nije dao ploda i doveo je do komične situacije gde učenik pokušava da podučava učitelja civilizaciji. Formiran čvrstom nadgradnjom koja, pokazalo se, može i da zaostane za bazom, učitelj je u filozofiji učenika prepoznao samo beskrajni rat, desenzibilizaciju na ljudsku patnju i podsticanje brutalnog individualizma podstaknutog pohlepom. Nešto slično kao što mi, koji smo odrasli u socijalizmu, u političarima, filozofima i umetnicima današnjice vidimo samo niskofrekventna laprdala čije su izjave i ideje uvek u službi profita. Osvrnuću se na jednu pesmu Eme Sezera, koja sve ovo lepo rezimira:

„Prospero, ti si gospodar iluzije.
Laž je tvoj zaštitni znak.
I toliko si mi lagao
Da si mi na kraju nametnuo
Sliku o sebi.
Nerazvijenim, nazvao si me, inferiornim,
Tako si me prisilio da se vidim
Prezirem tu sliku! Štaviše, to je laž!
Ali sada te poznajem, stari kanceru,
A poznajem i sebe.“

Navigacija za izlazom sada zahteva lociranje na mapi ovog svetskog sistema (nacionalno, kulturno i klasno), taktiku i požrtvovanje. Poput Orfeja u Hadu. Istorija koju smo predstavili na albumu istorija je nosilaca ove borbe svake epohe.

Slušajući „Roots History Book“, ali i vaša prethodna izdanja, imam često utisak da su svakoj noti i tonu pridati neverovatna pažnja. Koliko zapravo detaljišete u sviračkom i produkcijskom smislu, a koliko prepuštate spontanosti?
Kheirawi: Nema sumnje da su i Gavrilo Princip i Dalibor Jauković velike i značajne ličnosti i da im mnogo dugujemo. Ali ne značajnije od npr. Lenjina ili Kastra. Spontanost ima svoje veličine i slabosti, kao što glasi naziv jednog od poglavlja Fanonovog remek dela. Iako ruši mit o nadmoći i neranjivosti okupatora i prenosi etički imperativ slobode na nova pokolenja, tek organizovanost uspeva da dovrši posao. Prenesi to sada na jedan niži, ili da kažem manje značajan nivo akcije, kao što je umetnost i dobićeš odgovor. Klasno svestan i angažovan umetnik prosto nema lufta za spontanost. Svaki detalj je iskomponovan namenski, a spontanost dobija prostor tek na živoj svirci u interakciji sa publikom.

Jedan od događaja koji je prošle godine digao veliku prašinu kod nas, ali i u svetu, jeste poseta benda Laibach Severnoj Koreji. Kako ti gledaš na ovaj događaj?
Kheirawi: To su ti, mili moj, notorne liberalne budaletine. Baš sam nedavno pročitao neki intervju gde bulazne o nekakvoj neophodnosti „demokratizacije“ Severne Koreje itd. Inače, dva su razloga njihovog gostovanja u Severnoj Koreji – marketing i misionarstvo. Prvi se tiče podizanja fame oko odlaska u „srce tame“, hrabrosti belog čoveka da zadre u prašumu Konga, što će kasnije opisati u memoarima i zaraditi za udobnu starost. Drugi se tiče večite podele kulturnih radnika Zapada na suprematiste i orijentaliste. Jedni su za beskrajnu akumulaciju kapitala, pa „kad sveća dogori“ bukiraju turneju po Izraelu, jer umetnost i politika, pa to veze jedno s drugim ne treba da ima. Drugi su za ljubav prema svima nama, jer i mi smo nekakva ljudska bića. Ta ljubav se, naravno, mora iskazati humanitarno, a ne politički. Jer nismo mi krivi što nam u Palestini politiku vodi Hamas, u Koreji Kim Džong Un, a u Zimbabveu neki kanibal. Stoga, naše društvene i kulturne prakse verovatno sadrže nešto nekompatibilno sa putem ka modernosti i univerzalizmu, ali ako bi nas izložili uticaju te divne umetnosti, tih divnih nota, npr. Lajbahovog repertoara, sigurno da bismo se donekle oplemenili i shvatili šta propuštamo. Uopšte se, dakle, ne radi o tome da dominacija ne podnosi osećaj kulturne jednakosti i da dominantne grupe teže da istorijski i moralno pravdaju uživanje ekonomskog suviška, najčešće putem kulture.

Ono prvo je, naravno, urodilo plodom. Škljocale su kamerice, zauzimane poze, odabirane lokacije i evo, ti i ja sada pričamo o tome. Ovo drugo… malo sutra. Jer šta to ima kapitalistički umetnik da ponudi socijalističkom čoveku sem retrogradne dekadencije? Dakle, opet ona ista situacija koju opisah ranije – učenik dolazi učitelju sa bajkama, a ovaj ga potapše po guzi sa podsmehom i pošalje u magareću klupu. Učenik je navikao da takve situacije rešava bombama, ali učitelj je video sa kim ima posla, pa sad barata milionskom armijom i nuklearnim oružjem. Gde’s to pošo, „šta’s to pojo“? Ili što kaže onaj stari vic o panduru i mojim sunarodnicima: „Ajde momci, kupite te kablove pa kući“. Videh u nekoj reportaži kako je to severnokorejska publika odradila šmekerski. Odslušali goste, nagradili ih aplauzom, pa posle objasnili kako je za takvu muziku potreban drugačiji senzibilitet.

„…Slušaj kako u tobožnjim pobedama objavljuje
svoje poraze
Slušaj kako se jadno sapliće o svoja
grandiozna opravdanja
Smilujmo se našim sveznajućim i
naivnim pobednicima“

Nedavno su održani gradski izbori u Beogradu. Kako komentarišeš rezultate?
Kheirawi: Rezultati su realni odraz političke ponude i potražnje i oslikavaju atmosferu na nivou cele države. Politički najpismenija opcija je dobila najviše glasova, dok su oni manje pismeni ili nepismeni najureni sa scene. Sada – nedelju dana kasnije – smo još u onom periodu kada liberali optužuju „narod“ da je glup i pozivaju se na nekakvu moralnu pobedu. Pod „narod“ (jako mi je teško da baratam ovakvim nadklasnim pojmovima) se po difoltu kategorišu niže klase, dok su buržuji i inteligencija valjda nenarodni i prete nam emigriranjem i uskraćivanjem ekspertize, ukoliko se najzad ne opametimo. „Narod“ je ipak, sve samo ne glup i, poučen višedecenijskom praksom, vrlo dobro tumači aktuelnu političku ponudu. Najzad, treba istaći i da je ova zemlja samo za vreme (većeg ili manjeg) udela, baš tog „naroda“ u vlasti ostvarivala ekonomske i političke rezultate koji su nam nedostižni od kada je pala u ruke „eksperata“. Tako da, srećan im put u Kanadu.

Ali hajde da objasnim zašto su politički nepismeni. Uloga Srbije u svetskoj podeli rada je pozicionira na svetsku periferiju, što je i bio preduslov za integraciju u međunarodnu zajednicu – dakle, uništenje ekonomskog suvereniteta, privatizacija i vojna dezintegracija. Ekipa koja je to sprovodila (DS, DSS, LDP, G17+), sada je kažnjena i ne prelazi cenzus (toliko o tome da je narod glup). Ekipa koja ih je smenila (SNS) je došla na vlast prvenstveno na kritici te, takve politike, da bi i sama dobrim delom nastavila sprovođenje iste. Kažem „dobrim delom“, jer se Vučićeva politika donekle razlikuje od one njegovih prethodnika. Kako se radi o drugoj epohi – multipolarnog sveta u nastajanju, dok nastavlja sa „razvojem po pozivu“, odnosno investicionim planom po diktatu imperijalizma, srpska vlada koristi i neke od benefita trenutne konstelacije snaga spoljnih centara moći u cilju postepenog unapređenja ekonomskog izmeštaja zemlje u okviru svetske kapitalističke privrede. Ovaj izmeštaj bio bi osiguran ulaskom u EU i pozicioniranjem na evropsku (dakle, ne svetsku) periferiju. Takve su zemlje dobro tržište za proizvode centralnih zemalja, čiji spoljni dug se finansira od strane finansijskih institucija u centralnim zemljama, sa sredstvima iz njihovih značajnih trgovinskih viškova. Tako se uspostavlja krug, gde banke centralnih zemalja pružaju kredite zemljama EU periferije da kupe robu proizvedenu u centralnim zemljama, što zahteva i određenu ekonomsku stabilnost da bi se održala kupovna moć. Ostvarenjem tog cilja nam se obezbeđuje stabilno životarenje i oduzimanje ekonomskih sredstava za više od toga. Ipak, u odnosu na sadašnju ekonomsku situaciju, to je progres.

Vučićeva vlada dobro tumači realnost i prepoznaje problem, a rešava ga sa pozicija desnog centra. I to je sva suština. Druge opcije nisu sposobne ni za analizu kojom bi ustanovile političku realnost, pa samim tim ni da ponude rešenja koja bi „narod“ prepoznao kao realna. Od objektivnih opozicionih snaga tu je još jedna ekipa desnog centra okupljena oko Đilasa, čija se kritika vlasti svodi na gušenje slobode medija, partokratiju i „kraduckanje“ mimo zakona (dakle, isto što su i sami činili). SPS je jedva prešao cenzus, što mu dođe kao kazna za politiku bez ideologije, odnosno spremnost na saradnju sa svima, samo da se dobro krka. Taj „glupi narod“ pokazao je i kako presuđuje po pitanju dosadašnje prakse radikalne desnice, pa je i Dverima i SRS-om obrisao patos, ali i po pitanju reklame za društveno odgovorni kapitalizam NDMBG, koju više niko ne kupuje. Mislim da „narod“ dobro zna da je društveno odgovorni kapitalizam moguć samo u zemljama sa kontrolom nad globalnim finansijama, odnosno strukturalnog imperijalizma, gde se viškovima od eksploatacije svetske periferije namiruju potrebe svih klasa. Tu se, dakle, ne kriju samo kazne za neiskustvo u praktičnom menadžmentu, nego i za nepoznavanje funkcionisanja mehanizma svetske politike. Pa imaš situacije gde desnica poziva na podršku Trampu, a Tramp sutra šalje čestitku povodom nezavisnosti Kosova. Haha! U praksi to znači da i srpska desnica šalje podršku nezavisnom Kosovu. Ili slučaj kada NDMBG, na prethodnim izborima poziva na podršku Jankoviću. U praksi to ispade podrška Đilasu. Ali eto, kod „glupog naroda“ nema milosti.

Objektivna leva opcija koja bi bila sposobna za takav analitički i praktični pristup ne postoji, ali sam ubeđen da će doći trenutak kada će se formirati. Uzmi u obzir da nas krezubih 50% nikada do sada nije ni glasalo, s obzirom da nikada nismo imali ponudu u kojoj bi prepoznali sopstveni klasni interes. Takođe, uzmi u obzir da je tranzicija (kao i rat) izrodila i organsku proletersku inteligenciju, čije prisustvo u revolucionarnom radu neophodno i obezbeđuje otklon od oportunizma. Marksizam je baratanje objektivnim antagonizmima, ne imaginarnim, pa čak i starim scenarijima, stoga zahteva precizno tumačenje realnosti i adaptaciju na nove uslove. Nadam se na vreme da ne uđemo u EU.

Ove godine si u ušao i u svet filmske muzike.  Kako si se snašao u ovoj ulozi i kakav je značaj reggae muzike u filmu generalno?
Kheirawi: Film za koji sam radio muziku (sa mojim kolegama Slobodanom Đukićem i Borisom Usanovićem) uzeo je dve nagrade na ovogodišnjem FEST-u, a internacionalna premijera tek sledi. Nagrade su vrlo važne, jer otvaraju mnoga vrata mladom režiseru Kosti Ristiću u nastavku karijere, a levici je neophodna penetracija svih kulturna polja, gde građanstvo drži monopol. Gospoda se pitaju što su im bioskopi prazni. Aj’ što nemamo para, nego što nemamo šta ni da vidimo. Ko se to još bavi temama koje nas se dotiču kao (većinske) klase?

Inače, žanr kojim sam se bavio u filmu je bluz i klasika, ne rege. Ali to nije toliko važno, jer žanrovska ograničenja su stvar prošlosti i nekih drugih generacija. U principu, ustanovio sam da mi je lako komponovati muziku bilo kog žanra i da sam dobar u tome. Inače, dobar sam u malo čemu. Sem muzike još samo u moleraju i šahu.

Povodom  promocije novog albuma održaćete dva koncerta u dva dana.
Kheirawi: Tako je, u klubu Atom. Dupli album bi bilo teško izvesti za jedno veče. U petak 16. marta prvi deo – Pre kolonizacije, a u subotu 17. marta drugi deo – Posle kolonizacije.

Koji su planovi za naredni period?
Kheirawi: Prvo da kažem da pišem esej pod nazivom „Muzika u vremenu rata“. Inače, određene postavke sam iskoristio i da odgovorim na tvoja pitanja, tako da se ovo može smatrati nekom vrstom pretpremijere. Zatim, pišem scenario za jedan igrani film, a ujedno pripremam i muziku za njega. Ovaj put malo regea i puno narodne muzike, onako kako su se narodnjaci svirali krajem 1970-ih. Takođe, pripremamo se i za ulazak u studio kako bismo snimili novi album FC Apatride UTD, pod nazivom „Third Worldism“. Dodao bih još i da sam nedavno preveo par lepih knjiga, koje će uskoro biti objavljene, pa ćete biti notifikovani.

Za kraj jedno „zanimljivo“ pitanje. Svi instrumenti na „Roots History Book“ su naštimani na 432Hz. Zašto je to urađeno i šta se tačno krije iza ove frekvencije?
Kheirawi: Lepša je i prijatnija za uvo od napete 440Hz. Pre globalne standardizacije, instrumenti su štimovani po volji između 400 Hz i 460 Hz i svaki muzičar je imao svoje preferencije. Npr, Verdi je preferirao 432Hz u odnosu na tadašnji francuski standard od 435Hz. Probaj da uporediš zvuk Roots History Book-a sa našim prethodnim albumima, pa nam reci kako se tebi čini.

Dodaj komentar