Abdelraheem Kheirawi (FC APATRIDE UTD) – Deset kratkih priča iz Trećeg sveta

Razgovori sa frontmenom rege sastava FC APATRIDE UTD uvek su inspirativni. Ako se niste do sada uverili u to, pročitajte naše prethodne intervjue (ovde i ovde). Međutim, sada smo se ipak odlučili za nešto drugačije. Umesto standardnog intervjua, Abdelraheem Kheirawi će nam ispričati priče koje se kriju iza pesama njihovog aktuelnog izdanja „Third Worldism“ i dati nam još dublji uvid u njihova značenja. Baš kao što to važi za pesme sa albuma, priče su deo koherentne celine u kojoj svaka ima podjednako bitnu ulogu. Slušanje ionako izvanrednog izdanja uz čitanje ovih priča dobiće još jednu novu dimenziju.

Parasite State

„Prenos vrednosti sa periferije ka centru iznosio je oko 400 milijardi dolara 1980. godine. To je nevidljivi prenos vrednosti, jer je skriven u samoj strukturi svetskih cena. Nisu u pitanje vidljivi transferi, bilo kao profit stranog kapitala, kamate na spoljni dug, ili kapital koji izvoze lokalne kompradorske buržoazije. Pomnoženi sa petnaest od 1980. godine, ovi ogromni transferi izražavaju veličinu pljačke Trećeg sveta koju je omogućio globalizovani liberalizam“ [1].  Samir Amin je ovako pisao pre desetak godina. Nastavite da množite. Da bismo razumeli pojam „nejednake razmene“ moramo poznavati Marksovu teoriju radne vrednosti – da je stvarna vrednost svake robe određena uloženom količinom ljudskog rada u proizvodnji, odnosno prosečnim brojem radnih sati pod datim tehnološkim, prirodnim i društvenim okolnostima – nakon čega, transformisanjem nacionalnih u međunarodne cene proizvodnje, postaje jasnije i kako „favorizovana zemlja dobija u razmeni natrag više rada za manje rada“ [2]. I ovako uprošćeno, sasvim je razumljivo, a „sve se da objasniti ljudima, pod uslovom da želite da razumeju“ [3].

Šta još moramo? Npr, imati na umu jedinstvenost svetskog sistema. Centar i periferija nisu neke odvojene ekonomije sa odvojenim zakonima, već jedan kapitalistički sistem čiji različiti delovi obavljaju različite funkcije. Takođe, da „većina ekonomskih istorija ’sveta’ zanemaruju učešće proizvodnih i razmenskih aktivnosti van-evropskih zemalja u evropskoj akumulaciji i razvoju“ [4].

Black Against Empire

Zašto tvrdim da moramo? Intelektualci poreklom iz viših klasa imaju mogućnost izbora. Velika većina se povodi sopstvenim klasnim interesom, dok će se manji deo staviti nama na raspolaganje. Ukoliko takav izbor podrazumeva i iskreno „klasno samoubistvo“ [5], zavređuje i poštovanje. Međutim, u slučaju organske inteligencije izbor ne postoji, samo nužnost. Kada u filmu „Boyz n the Hood“ Lorens Fišburn objašnjava mladim crncima da moraju da zapnu duplo jače od njihovih vršnjaka, upravo na to misli. Ako nisi spreman da učiš i delaš, beskoristan si nam. Čak i kao topovsko meso, jer „vojnik bez ideološke i političke obuke je potencijalni kriminalac“ [6].

„Produbljivanje jaza između zemalja u razvoju i razvijenih zemalja, zasnovano na sadašnjem nepravednom međunarodnom ekonomskom poretku, koji stalno reprodukuje nejednakost u korist razvijenih, osnovni je izvor mnogih i opasnih međunarodnih problema i konflikata“, zapažao je Tito pre četrdesetak godina [7]. Ako je polarizacija, dakle, inherentna posledica svetske kapitalističke ekspanzije, evrocentrična dogma o homogenizaciji koju navodno donosi kolonijalizam pada u vodu.

Svest o tome da smo odvedeni od naše istorije, da bismo pratili istoriju ugnjetača, čini nas slabim kupcima kulture, boljim kupcima oružja.

Belly Gun Button

Tako je Kabral zaključio da će „narodi koji se oslobode strane dominacije biti kulturno slobodni samo ako se, bez kompleksa i bez potcenjivanja važnosti pozitivnih uticaja drugih kultura, vrate na uzlazni put sopstvene kulture, koju hrani živa stvarnost njenog okruženja, a koji negira podvrgavanje stranoj kulturi. Prema tome, ako imperijalistička dominacija ima vitalnu potrebu da praktikuje kulturno ugnjetavanje, nacionalno oslobođenje nužno je čin kulture“ [8].

A ocenjivanje naših borbi sa stanovišta stepena usvajanja zapadnih kulturnih standarda više ne dopire do nas.

„Metropolska levica je u neprilici: ona poznaje pravu sudbinu domorodaca, grubo tlačenje kojega su ovi objekat, ona ne osuđuje njihov bunt… Pa ipak, smatra da postoje neke granice: tim bi gerilcima trebalo biti na srcu da se ponašaju viteški; bio bi to najbolji način da dokažu kako su i oni ljudi. Ona ih ponekad grdi: ’Vi preterujete, mi vas više nećemo podržavati.’ Baš ih za to briga: vrednost te podrške je takva da sa njom mogu slobodno obrisati zadnjicu“ [9], objasnio je Sartr.

Antagonizuj, militarizuj i spremi se za suočavanje. Palestina, Sirija, Jemen, Venecuela, Južna Afrika, Nova Kaledonija, Haiti…

Naxalites

Indija…

Camarines Sur

Filipini…

Take ’em Out

Donbas…

Ferguson

Iza neprijateljskih redova.
Jer, „svi odlučujući udarci zadaju se levicom“ [10].

Ah, come!

„Ova bitka, poslednja manifestacija tinjajućeg sukoba između dijalektike dominacije i pljačke s jedne strane i dijalektike emancipacije i oporavka s druge strane, vrti se oko istih krajnjih uloga: kontrole i korišćenja plodova resursa koji pripadaju zemljama Trećeg sveta“ [11], rekao je nekadašnji alžirski predsednik Bumedije u obraćanju UN-u.

Kada smo poslali spot za ovu pesmu zapadnim rege medijima, istim onima koji su nas do sada rado promovisali, ignorisani smo. Ništa neočekivano, naravno. Postoje granice preko kojih se ne sme bez vize, bilo da su državne ili kulturne. Migranti poput nas prelaze obe.

„Moramo učiniti sve što je u našoj moći da formiramo klasu koja će biti interpretator između nas i miliona kojima upravljamo – Indijce po krvi i boji, ali Engleze po ukusu, razmišljanju, moralu i intelektu“, rešio je Lord Makauli, pre oko dvesta godina [12]. Jednom kada kolonizovani intelektualci prestanu da izigravaju tumače i počnu da se obraćaju sopstvenom narodu, njihove „senke lutaće po dvoru i plašiti gospodu“ [13].

In My Dying Time

A šta imamo da poručimo sopstvenom narodu?

Da se „iza topa nalazi nova škola“, kako je to sročio Ngugi Wa Thiongo. „Efikasnija od topa, jer čini osvajanje trajnim“ [14].

Sing Ye

Ali pesme se ne pišu u školi. Tamo se samo uče note. One se pišu u fabrikama, kuhinjama, bolnicama, izbegličkim kampovima, zatvorima, na gradilištima, njivama… bojnim poljima.

A „pali neće biti ostavljeni“ [15].

Jer, „ratnici su pesnici i pesme i sva ljupkost ovde u svetovima“ [16].

Piše Abdelraheem Kheirawi
Fotografisao Zoran Stanić
Pripremio Nenad Pekez

Reference

1. Amin, S. (2011). Eurocentrism: Modernity, religion, and democracy: A critique of eurocentrism and culturalism. Nairobi: Pambazuka.
2. Karl Marx, Kapital III , „Kultura“, 1948, lat., str. 203
3. Fanon, F., Sartre, J., Mikecin, V., & Frangeš, V. (1973). Prezreni na svijetu. Zagreb: Stvarnost.
4. Frank, A. G. (1982). World accumulation 1492-1789. London.
5. Cabral, A. (1974). Return to the source; selected speeches. New York: Monthly Review Press.
6. Sankara, T. (1984), United Nations General Assembly Official Records, 20th Plenary Meeting, Thursday, 4 October 1984, at 10.40 a.m., New York, (A/39/PV.20), pp. 405-410
7. Tito, J. B., & Židovec, Z. (1982). Josip Broz Tito: Intervjui. Zagreb: August Cesarec.
8. Cabral, A. (1974). Return to the source; selected speeches. New York: Monthly Review Press.
9. Fanon, F., Sartre, J., Mikecin, V., & Frangeš, V. (1973). Prezreni na svijetu. Zagreb: Stvarnost.
10. Benjamin, W., & Jephcott, E. (1985). One-way street and other writings. London: Verso.
11. Baumédienne, H. (1977). Third World, change or chaos?: the speech of President Baumedienne of Algeria on the New International Economic Order at the United Nations in April, 1974. Nottingham: Bertrand Russell Peace Foundation for Spokesman Books.
12. MACAULAY, T. B. (2016). SPEECHES. London: FORGOTTEN Books.
13. Ljubibratič, D. (1959). Gavrilo Princip. Beograd: Nolit.
14. Thiongo, N. W. (1986). Decolonizing the mind: The politics of language in African literature. London: J. Currey.
15. Eren, K. (2004). Mahir Çayan: Continuous Revolution. S.l.: Abaküs.
16. Baraka, A., & Bible, C. (1970). Black art. New York: Afro-Arts.