Menjanje lokacije nakon što su ime i reputacija festivala već uveliko izgrađeni na jednom mestu je đavolski nezahvalan posao. Bez obzira na to što su koncept i glavne odlike manifestacije – festivalsko letovanje, druženje, opuštanje i uživanje u prirodi i moru uz rege zvučne sisteme – ostale iste, prelazak na novu lokaciju je dobrim delom početak od nule. Rizičan i odvažan potez. Organizatori su sigurno računali na otvorenost vernih posetilaca i već pomenuti koncept kojem će zaljubljenici u Seasplash festival dati šansu gdegod da se festival održavao. Sa druge strane, upravo promena lokacije uz najavu nekih od najvećih imena regea kao što su Scientist, Mad Professor, Lee Scratch Perry i Adrian Sherwood bili su glavni razlozi da nakon 4 godine opet posetim Seasplash.
Dubsplash bina. Foto: Tomislav Sporiš
Umesto velelepne tvrđavice Punta Christo na Štinjanu, tu je sada poljanica sa tri bine – Dubsplash sa dva izuzetna zvučna sistema i po zvuku i po izgledu: Warrior Charge i Digitron, Mainsplash za „žive“ izvođače i bendove, i Soundsplash, sa najlepšim prilazom, ali i najkonfuznijom muzikom (i dalje mi je cilj te bine potpuna nepoznanica). Bine se nalaze na međusobno malim rastojanjima, ali dovoljnim da ne dolazi do preklapanja zvukova u prolazu između njih. Poljanica zvuči kao korak unazad, posebno kada se uzmu u obzir šmek i doživljaj koje tvrđavica ostavlja na posetioce, ali za trenutnu posećenost i veličinu festivala, ovo je bilo više nego dovoljno i efikasno rešenje.
Kamp je delovao manjim, načičkanim i zapravo krcatim do te mere da se već u petak uveče postavljalo veliko pitanje može li se i jedan više šator smestiti. Pitam se šta bi bilo da je navala za kampom bila još veća, to bi fakat bila nezgodna situacija. Sa druge strane, velika stvar i ogromna prednost bilo je to što je čitav kamp praktično pod drvećem tj. hladom. Za razliku od kampa u Puli gde je bilo nemoguće spavati duže od 7h ujutru zbog nepodnošljive vrućine unutar šatora, spavati u Šibeniku je bilo milina. Samim tim je tu bilo više energije i boljeg raspoloženja za sve dane.
Seasplash kamp. Foto: Tomislav Sporiš
Martinska sama po sebi, ili bar taj deo u kom se održavao festival, je opustošena po pitanju prodavnica, kafića i restorana u poređenju sa Štinjanom. Međutim, konekcija sa Šibenikom je rešena na fenomenalan način – organizovan je brodić za četrdesetak osoba koji po veoma niskoj ceni (10 kuna ili nešto više od 1 evro za celodnevnu kartu) prevozi u više navrata tokom dana od Martinske do Šibenika i nazad. Naravno, u Šibeniku je moguće pronaći sve redovne potrebštine i sama mogućnost za šetanje i razgledanje grada je veliki plus.
Osim toga što su Dubsplash i Mainsplash bine imale za zajednički cilj da zatresu tlo cele Martinske i učine da celim svojim telom osetite niskofrekventne vibracije, u samim počecima festivala i na neprijatan način, bar dok se ne naviknete na tu snagu zvučnih sistema, muzički su pružale poprilično drugačije zvučne slike. Dubsplash binom i dalje vlada poprilična dominacija digitalnih produkcija, posebno steppersa, uz izuzetke određenih disk džokeja koji su rokali odličan stari ruts – Sandokan Hi-Fi, Dub Alibi, Slavonija Vibes Syndicate… Međutim, zvuci novijeg rutsa, ska, rokstedi, soul, Najabingi, Afrika i generalno “bendovska” muzika ili su bili minimalno zastupljeni ili ih nije bilo uopšte. Prava je šteta na takvim zvučnim sistemima ne čuti nešto raznovrsnije zvuke iz rege univerzuma i ne upotpuniti zvučnu sliku i atmosferu.
Iznenađenje večeri Aisha i Mad Professor. Foto: Tomislav Sporiš
Mainsplash je zato doneo raznovrsnosti praktično u ekstremima, od kojih su neki svakako bili… pa, zanimljivi. Moram priznati da za High5 pre festivala apsolutno nisam čuo, ali sam posle primetio da ih po Internetu zovu nekakvom senzacijom. Štagod da je u pitanju, nikako nisam uspeo taj nastup da uklopim u svoju sliku o Seasplashu. Svalićemo krivicu na moju očigledno nepotpunu i naivnu sliku. Doduše, ceo drugi dan bez ijednog jedinog benda na festivalu nekako je delovao poprilično siromašno, pa sam taj dan iskoristio jednostavno za odmor.
Bendovi prvog dana – Moby Stick i Patois Brothers – su bili donekle osveženje jer se radi o mladim i ambicioznim bendovima, koji su ipak mnogo više pop nego što oni sami ističu, posebno autotjun patoa braća. Prvi dan je doneo takođe jedno lepo i jedno ružno iznenađenje – ružno se odnosilo na otkaz nastupa Scientista koji je uz Li Perija bio u prvoj liniji najavljenih izvođača, a lepo u vidu iznenadnog dolaska ruts kraljice Ajše (Aisha) sa Med Profesorom (Mad Professor). Sve u svemu, bilo je sve to tek zagrevanje za izuzetne svirke koje su priredili trećeg dana prvo One Dread, koji uprkos tome što izvode obrade, zvuče dovoljno usvirano, pa usudiću se da kažem i originalno, da se masa lako i u potpunosti razđuska uz njih, a posebno uz sjajnu energiju vokalnog trija benda. Potom je usledila i utegnuta, rokerska svirka benda Soulcraft na kojoj je sve zvučalo masno, precizno i stabilno, sa svim elementima svirke na mestu. Oni su po prvi put nastupili sa novim pevačem Rasom Mekbinom (Ras McBean), koji je svoje vokalne mogućnosti prikazao uz iznenadne solo soul izvedbe pesama „Redemption Song“ i „(Sittin’ On) The Dock of the Bay“. Publika je oduševljeno ispratila kako ove momente, tako i originalne pesme kao što je “Be Respected”.
Stari znalac Adrian Sherwood priredio hajlajt festivala. Foto: Tomislav Sporiš
Subota je generalno bila krcata odličnim svirkama, jer su usledili legendarni Vibronics i svojim hitovima razneli Mainsplash, dok je na sličan način Bamwise zatvorio treći dan. Međutim, nastup koji je u potpunosti obeležio taj dan i ceo festival, a nije bend u pitanju doduše, jeste produkcija britanske legende Adrijana Šervuda (Adrian Sherwood) koji mi je svojim izvandernim miksom ispomerao kako moždane ćelije, tako i čitavo telo. Potajno sam se radovao što je Li Skreč Peri (Lee Scratch Perry) odložen za naredni dan, jer je to značilo više solo miksa za Šervuda. Ne sumnjam doduše da bi i sam Perijev nastup bio nešto dopadljiviji da je nastupao sa Šervudom kao po planu, ali to uvek zavisi od njegovog raspoloženja ili šta znam… trenutnih konstalacija. Sve u svemu, Perijevi trenutni performansi mogu biti zanimljivi ako ih gledate po prvi put, već svakim narednim postaju sve monotoniji.
Lee „Scratch“ Perry u svom elementu. Foto: Tomislav Sporiš
Poslednji dan su zapravo obeležili Dub Pistolsi koji su napravili pravi šou i uspeli da dodatno razđuskaju i ispomeraju već krajnje izmorena tela publike. Kada bend uspe u tako nečemu, znajte da se radi o opasnom sastavu. Zajedno uz Šervudov nastup, bio je to još jedan hajlajt celog festivala. Početak dana je obeležila i agresivna svirka uvek raspoloženog francuskog sastava Joke koji bi zajedno uz Pistolse mnogo lepše legli za neke “odmornije” dane, poput petka. Edo Maajka je zato svojim laganijim i opuštenijim pristupom doneo baš ono što je bilo potrebno za kraj festivala i najavu nadolazećih izdanja.
Seasplash festival nije samo ono što se dešava na binama, već i ono između i oko njih, detalji i atmosfera koji se primete i osete jedino ako ste tamo – jedna sveopšta opuštenost, DIY pristup kao osnova za dekoraciju, šarene projekcije, ručno rađene mape, radionice… Doklegod Seasplash bude održavao ovu energiju, menjanje lokacija će prolaziti glatko i neprimetno, baš kao što je prošla ova promena. Svaka lokacija naravno ipak donosi svoju draž i treba iskoristiti njene prednosti kao što je Dubsplash dobio novu perspektivu sa barom i kafićem koji su deo stejdža i koji čine kuliranje u ovom prostoru još lepšim i prijatnijim. Posebnu draž daje pogled na velelepni Šibenik i more, dostupan praktično iz svakog dela festivalskog prostora. Seasplash fakat ostaje rege rezidencija na ovim prostorima sa uvek velikim potencijalom da postane još posećeniji i glomazniji.
Kafić i bar kao deo Dubsplash bine. Foto: Tomislav Sporiš
Sve fotografije preuzete su sa zvanične fejsbuk stranice Seasplash Festivala.
Ostale fotografije dostupne su na sledećim adresama:
